Отаџбина

ДВАДЕСЕТ ШЕСТЦ

9

Кад је постилион одјахао с коња, и с поштанским момком унео пуне бисаге у поштарницу, пандур господина начелника, заједно са својим јатаганом и засуканим брковима, оде у пошту, а господа из чиновничке каФане пређоше у конак начелства. После неколико тренутака дође пандур с великим пакетом. Међу многима, и једно велико и кабасто писмо од „нопечитељства внутрених Дјела". — Пензија ! викну начелник читајући мало узбуђенијим гласом. II помоћника и старог казначеја проби леден зној — Капетана ц — ског ставило је високославно попечитељство у стање покоја. Помоћник и стари казначеј мало одахнуше. — А ти. секретару, постављен си на његово место, дода начелник, па поче на глас читати приложени декрет. Секретару падоше из руку Српске Новине , које је мало час уграбио испред иомоћника. Обузе га мала несвестица; једва се одржао на ногама. Честитају му, а он засузио оком, па чисто не верује да је оно декрет, што држи у задрхталој руци. Сви гледају она златна слова у декрету и чине им се златнија и лепша но у сузима досадашњим, а секретар не скида ока са својега имена, које је тако лепо изгледало у оним великим и лепим рукописним словима. — Сретно, брате и господине! викну стари казначеј навалице, кад се отворише врата из великог коначког ходника. Кал чуше нандури ову паролу казначејеву, нолетеше као махнити доле низа степенице, ираво на муштулук новој капетаници. А новој капетаници скратише се ноге, а рука задркта, па никако да погоди кључем у браву од ормана, из којега хтеде извадити неколико чарапа да дарује. Кад је пандурску џамогладију скинула с врата, похита малим вратницама, која воде у суседне авлије. За неколико ми-