Отаџбина

2

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

они велики стари чиновници што по мало кријумчаре с радикалном робом. Али се свима без разлике укаже пред очима и неко чудно привиђење: лице главног благајника, човека вазда озбиљна и суморна, тако се свима пролепша и озари, да многима дође лепше од сваке девојке; многи би га и пољубио. да није оних дрвсних решетака, иза којих је господин главни благајник са својим пуним чанцима и кесама, и са овојим наочарима, које понајвише намиче у тренутку, кад разгледа поднесене му признанице. Од кад је двадесет шести постао тако велики дванаестозарни угодник, то се не да, поред најбоље воље, најтачније определити. Из историјских расправа Српског Ученог Друштва не види се, кад је старим нашим прецима издавао плату велики државни ризничар. Ни у мемоарима честитога ироте Матије нигде једног словца о овом великом питању; кад су, кога дана, или којега месеца, разашиљани новци у нахије, за војводе и њихове момке, и за кнезове, то се до овога тренутка тако мало зна, као што се поуздано не зна : да ли ће онај који је писао признаницу овога месеца писати таку исту признаницу и другога месеца. Док се не прибаве о томе тачнија дата, чегаради апелујемо на све наше историке и учене академије, ми ћемо, путем хипотезе, поставити овакав историјски постанак многоуваженог и слаткопоштованога двадесет тпестога. Кад је блаженоупокојени кнез Милош код Маркове цркве, огрнут царском херванијом , чуо из берата да је господар народу од Дрине до Тимока, таки је целу управу земаљску узео у своје руке и на све стране послао своје људе, да у име његово суде и управљају. Ти се његови људи мало по мало множише и развијаху: из пеленгира ишчаурише се сукнене чакшире и црвене кабанице , из сукна мрког и рујевог никну плава, зелена и црвена чоха, а из ове везена џубета и антерије и по које велике потуре друмом од Београда до Алексинца, а најзад се ове