Отаџбина

ДВАДЕОЕТ ШЕСТИ

3

алватне униФорме претворише у оне руске мундире оа узаним рукавима и уздигнутом златном јаком, док се, једног лепог јутра. не појави на Теразијама најновији чиновнички рој: у Френкијским капутима, у модерним рукавицама и у углачаним шеширпма, највишим у својему роду. Кад су таквим, врло природним процесом, браћ а чиновници постали госиод а чиновници, онда је и приходе чиновничке ваљало осигурати и уредити. И тако се утврдише и „заокруглише?' плате разног рода и степена , а ове је опет, по примеру Јевропском, ваљало издати месечно, то јест на крају сваког месеца. Али се одмах, у самом прапочетку, морало ггојавити и то питаље : ако плату дамо чиновнику последњега дана свакога месеца, онда је очевидна немогућност тог истог месеца закључити месечне рачуне и у присуству старешине „шконтирати касу." Ово велико питање толико је бучало у главама окружних казначеја , да се је многи често забројао, па издао мање него што квита гласи; многи је тога ради морао и ноћу одлазити каси , тамо писаги и пребројавати, особито оновремене безбројне монете, па се чак и са месним сараФима „совјетовати" ; многи је тога ради побегао у поштаре и судије, а многи је сву ту бригу разблажио оним великим духом, што нас још из далека подсећа да у мајци Србији има и у долу шљивара и на брду винове лозице. .Једном је казначеју од ове муке тако глава норасла (узгред буди речено и поцрвенела) да ју је овда онда морао хладним пешкирима стезати и у њене природне границе силом приморавати! Лознички и ужички више су пута о празницима падали на конак у Бајину Вашту, и ту толико лупали главе о то каменито питање, да се ехо често разлегало чак на ону страну Дрине. Али за дивно чудо, с разноликим еФектом: нашима одовуд чинило се да звони као суште (( многа]а љета в , а прекодри 1ци се клели да су лепо чули: (( иит' ми вино, пит' ми воду; од воде ме ноге боле, а од вина