Отаџбина, 01. 05. 1889., стр. 256

СЛИВНИЦА

253

Мобилизација српске војске наређена је усдед једнога грдног несиоразумљења. Колико је свему допринела и наша сангвинична брзоплетост у решавању најважнијих па чак н судбоносних питања, не може се тачно одмерити. премда је и она знатно упливисала. У каквом је стању била Србија, када је због Пловдивског догађаја наредила мобилизацију ? У њој је већ иет година беснила страшна политичкопартизанска борба. изазвана капрнсима : да се железница повери Петру а не Павлу. да се то питање реши одмах а не после шест недеља, да се обећана промена устава одлаже ас1 са1епс1а8 ^гаесаз т. ј. куковог лета. каприсима да се државни буџет Србије попне на неколико милиона више него што Фактична пореска снага земље може да издржи. па макар се после годишњи деФицити покривали нарочитим зајмовима итд, Ова партизанска борба беше дотерала не само дотле, да су се сви мислећи људи поделили у три крвнички завађена логора, него су узбуркане и саме масе народа ; насташе политичка убиства, политичке паљевине и најзад 15 000 људи уста на оружје, букну отворена буна. Буна је угушена од стајаће војске, али стање, које је буну изазвало, оста исто, јер болест престаје када се уклони узрок. а овде то није било, јер неурачуњиви и ненаситни ћеФови управљаху и даље Србијом. Појамно је, да је таква партизанска борба за пет година утрошила и бацила на политичко ђубре све способне људе у Србији. која их и онако немађаше много, јер способни државници не ничу тако брзо. као што их апсолутизам брзо троши. Последпца тако несавесног утрошка овију људи, који би били кадри управљати државним пословима, беше између осталог и то што је мобилизација српске војске у след Пловдивске буне. затекла у Србији на влади готово најнесаособнијељуде, који су икада министровали у Србији,