Отаџбина

С Л II В II И II А

рода, а нарочиго у горњим, и с тога без трунке одушевљења н самопрегорења за отаџбпну. Али, хајдемо даље. Паређена је мобилизација срнске војске услед оног општег неспоразумљења у Евронн, у коме нико нпје знао шга је иза Пловдивског догађаја. а камо лн нашп «државници». Је ли се бар том прилпком, када је наређпвана мобилизација, мислило штогод ? Пзгледа да се није ништа мислило, јер се онда нп у ком случају не бп мобплисало само 40.000 људи, јер то беше сувише мало за ма какву акцију, нама коју страну. То је био моменат, када је шеФ српске спољне полнтпке имао да изнесе пред министра војног целу ризницу података о турској и бугарској сили, које су му српска дииломатска заступништва у Цариграду и у Софији прикупила за цело време мира, н то података. не о њиховим војним организацијама на хартији, него о њиховој стварној, Фактичној, садашњој снази, па да министар војни на основу тих сигурних података од својих људи. прикупљених «на лицу места« —реши : колику снагу треба Србија да мобилнше ? Ово се у толико нре могло очекикати од човека, који је у то време био министар српске спољне политпке, јер он је по занату војник, па беше вероватно, да неће, командован у спољну политику, никада заборавити, да је војник, Јест, ал' ето несреће, што он сам признаје сваком ко хоће да га чује. како он мрзн свако ироучавање, како он неће више да учи ништа, како је он доста учио док је био у школи. Кад је шеФ такав, онда се ни од његових посланика у Царпграду и Софији не може тражити да буду много вреднији, а кад се још узме у обзир да су ти посланици били људи, који нрииадају белој а не црвеној партији, онда је појамно да они нису хтели да потпомажу своје иолитичке протпвнпке на владн.