Отаџбина

268

сл^вннцл

— Па добро, а како се поверавате ђенералу Милутинчићу, ето и он је — Боже прооти — у политици прилично бео, н он је из одотуд? — Та оно јесте, али шта ћете, када га двор воли? Па најзад није баш тако ни неснособан. ето угушио је Тополску буну, спречио је другу буну у Крушевачком крају када је ова већ била допрла из Алексиначког округа до његове границе. То је човек. који има заслуга, а после је безгранично одан и иослушан . . . — Ама је ли то доста за стратегију и тактику ? — Биће доста кад је наш Јоца начелник врховног штаба. Он ће да мисли за све. дивизијарн пмају само да слушају! После овога ваљада је јасно, за што су све дивизијске команде поверене активном ађутанту Ст. Биничком, почасним ађутантпма Милутину Јовановићу. Милојку Лешјанину, и Јовану Мншковићу, п ономе узору безусловне послушности, Пери Тоналовићу. који је послушнији од ма ког активног ађутанта. После овога биће јасно, за што се и онда када се већ од бруке морала одузетн команда ђенералу Милутину на његово место не поставља Србин, већ земљак барона Рндезла ? Хорстиг је бар династички сигуран. ако иначе нема никаквих својстава за команданта дивизије! . . . Ама зар се народна дпнастија у Србији и после шездесет годнна још осећа тако несигурна у држави коју је она створила — да мора у судбоносном рату да претпоставља династичност ономе, што је у рату најважније. војничкој способности? II ако је доиста такво жалосно стање у Србији, ко то отуђи. ко то профућка сву огромну љубав народа за његову народну дпнастију ? У што је она утрошила то огромно благо нскрене љубави целога народа?