Отаџбина

270

кн.ижевш1 прег.1ед

Што су поверовали други, није ми чудо, али што му верује и г. др. Ажбот, томе не могу довољно да се начудим. Та онје у своме одговору Јавор 6р. 12 о. г.) на критику г. Ж. његове руске граматике (Јавор бр. 9 о. г ), иоказао јасио коликим знањем располаже г Ж., па опет за то вели: „И тако завршујем ове ретке, напомињући да сам их написао чрво за то, што поштујем г. приказивача, јер мени није све једно шта мисли о мени један ЖивановиИ. Па како .је он на брзу руку два места у мојој граматици рђаво иронитао и т;>ко морао извести погрешан закључак о мојој научењачкој ■спремп, то сам ја сматрао за дужност. да то растумачим. А за тако топлу препоруку моје граматике у толико сам му више обвезан, у колико је ЖивановиЛев глас у језикословним аитањима ко.д Срба уваженији. Не могу да опростим г. Ажботу ни то, што је примио исправку г. Ж да клати /колопњЈ метне у У врсту, јер би онда и млЂти, мрЋти, морало ићи у III, по што а од клати исто толако наставак основе пачнна неодређеног колико Ђ од млЋти мрЂти. Читајући радове г. Живановића уверио сам се да су му једини извори Даничић и Миклошић, и то поглавито овај други. Другп га се ништа не тичу. Он непрестано иде за њима, док су њих двојица заједно; али он не може да увиди да њих двојица полазе са разних тачака^ па се за то негде и размимоилазе, него онда прихвата бично страну Микл. и њиме обара Даничића. А.ш он то нигде не каже, тако да би невештпји читалац помислио да је то објашн,еље његово, а пе Миклошићево. По негде их не разуме, и онда је погрешка неизбежна; а по нргде се намерно удали од њих и онда — не треба ни да кажем — увек греши. За све ово наћи ће се потврде у врстама што иду. Рекох да се г. Живановић држао Миклошића. али како: све што је у њега нашао, узео је за готов новац не водећп о томе рачуна да ли је то мишљење Микл. сам доцније изменио. Микл. често (то он и сам признаје! не само у доцнијим својим дели.ма, мења мишљење о разним питањима, него у једној књизи на првпм листовима каже једно а доцније то исправља и објашњује на други на чин. Сваки пажљиви читалац његовнх дела то је опазио, те није потребно да овде наводим прнмере. Даље, последњи део његове граматике (синтаксу не рачунам) изашао је 1879 године, а баш за овај цоследши деценијум учињен је прави преврат у науци о гласовима индојевропских језика. У тој најважнијој партији граматике Микл. стоји дакле на старом земљишту. С дескриптивног гледишта Миклошићево дело остаће још дуго и дуго дело, из кога ће се учити сви словенски филолози, и не ће се скоро израдити