Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

279

8 Аналогија је врло опасно оружје у рукама слабог Филолога (а ја г. ЈК. за таквог држим), јер се њоме даде све из свачега извести, њоме се даде све бранити и све нападати. Тако ради г. Ш. • 'на је његов мач «обојуду остр. к Он трпи гледим и гледећи, и вели да је то прешло из V врсте у 2. разд. треће ; он утврђује аздахох, о чему сам напред говорио, и још много других таквих случајева има: а с друге опет стране не трпи мњење него хоће мнење. То брани тиме, што се некад „правио и у српском језику раг1, ргае1;. раа«. од инфинитивне основе, као што се правио и у старом словенском језику. Данас се само од једног глагола задржао тај облик од инФинитивне основе, и то траен". Па како код Вука има мнијење , што је постало од мнијем, а од овога је инфпн . морао бити мњети — дакле но источним треба мнење. Овде се г. Ж. да тући евојом рођеном аиалогпјом. Тај је глагол гласио мњети а да"ас гласи мнити, но 1\" врсти дакле је мњење добро и по источном као вожење ношење итд. Што се тиче онога траен Даничић вели да „је го ао све ријетко"-, значи да ће да умре; а ја бих то исто рекао и за мнијење, и да не треба васкрсавати оно чему је данашњи језик изрекао смртну пресуду. Може бити да ово не би ни г. Ж цитирао да то није рекао г. *, а он се на њега страшно нешто окомио. Тако он замера г. * и за ове две реченицз: „Многа смо зла морали у нашем жпвоту претрпети", и (( Често не слушамо наше пријатење, и ако нам најбоље еаветс дају« и исправља: „Многа сммо зла морали у свом животу претрпетп« и „Често не слушамо с<>,ојих иријатеља, п ако нам на.јбоље савете дају", и за овај последњи пример вели: „Као што се из овог примера види, овде се у овој реченици спотакао г. * о две прпличне погрешке". Истина је да свој замењује сва три лчца једн. н множ., али од тога правила има врло. врло много изузетака и у нар. песмама и у причама а за оиај §еп. »својих пријатеља« Дан. вели да истина долази »али.... ретко п готово само у песмама«, и за го бих ]а био да се тај §'еп. у књ. језику свуда избаци и заменн асс-от кад он и иначе преовлађује. Нису то брш тако »прнличне погрешке", као што мисли г. Ж. 9. Мало пре сам напомпњао како се он игра са аналогијом, п како је то опасно оружје у невештим рукама. Он њу сваки час потрже I! где треба и где не треба, скоро на сваком месту помиње је, али 10 најлепше исказао своје мишљење о њој на стр. 127: ,,Уз законе који владају језиком, други је моћан чинилац у језику аналогија и у развитку је језика најмоћнији чинилац, јер силне арчмене. штп Оивају вековима у језику, бивају тим моИним чиниоцем, аналоги1'ки." и 139: »Али језиком не влада једап закон него их има више,