Отаџбина

308

ПО30РИШНИ ПРЕГ.1ЕД

мрдајте се! |81лг по1|. Ако се мрднете убићу вас неспремног тнко, да вам још страх остане на лицу, што Не удвостручити ваше грехе. У почетку се ређају речи, обичне, патетичне речи, али без ичега у себи, да се нарочито ужљебе у вашу памет. На један пут се тај I овор прекида оштрим, љутим узвиком: *та не мрдајте се ! (< и вас запљусне талас живота и свежине, чини вам се, да и ви стоите поред Евадне и краља и слушате њихов разговор, одмах вам излази иред очи слика целог призора, али тако јака и жива, да сто ви принуђени тражити за њу нов, засебан кутић у вашој глави, где ће увек остати. Ето тога 3 Нг по( сетио сам се ја, слушајуКи молбу Маријину своме мужу. II ако сам врло далеко, да ту сцену из Јажне исараве дижем до неба високо, јер така места, благодарећи само крајн.ој невештнни поета, постала су идеална, а иначе тб би било обично задовољавање првог и најпречег услова — и ако сам дакле врло далеко од тога. опет сам уверен, да ће се Г. Ђур})евић зачудити: откуд сам ја пронашао таке лепоте у том диалогу, који је њему. све ми се тако чини, испао случајно и несвесно. Ево за што случајно и несвесно. Одмах за другим актом, у трећем износи нам суд. II државни тужилац. и председник, и судије — узгред буди речено, да та двагосподинп. ма да су били српске окрун;не судије 1867 год. нису морала онако бриљирати ужасном простотом у тоалети и вулгарношћу зараза лица — и пандур, и крст и зелена чоја и звоно, сне је ту, само нема ничег новог. Оваких сцена са судом гледао сам ја досад пет стотина пута, и ову најновију могу убројати са спим у пет стотина прву јер немам ништа у њој, по чем да је одвојим од осталих, онако исто, као што ни какав путник који је много света обишао, није кадар да се сети нарочито ни једног салона у хотелима, већ их је све смешао у општи утисак низа соба са редопним, нужним. Дли, досадно колико честим и баналним намештајем. У рукама поете, који добро зна свој посао, та би сцена могла бмти интересантна и пуна новине, ма да се овако стереотипна хиљаду хиљада пута изнашала. Опет један пример као илустрацију. Ту сксро читао сам извештај о неком комаду даваном у Паричу — само ми је жао. што сам заборавио име и писцу и делу — пч у том комаду. дакле, има један врло красан призор. Изводе на суд човека у ствари ни крива ни дужна, али кога околности јако терете за извесно убиство, које је међу тим извршио некн други, а тај други савршено је налик по спољнем изгледу на оног невиног. Кад се убиство десило, из куће преко пута, гледала је то кроз прозор мала девојчица, ћи оног правог човека, и сад она на суду сведочи ппотив оца свога. Публика се обрадовала: но, хвала милостивом