Отаџбина

310

позоришни преглед

•ча све оне који нмају н.ен укус. Што је таких овде много по свој при.шци, не чини ништа. То само смањује број сурадника — разуме ое фиктивних — за које каже Анатол Франс (Ргапсеј да сваки поета треба да их има у публици својој. У земљи, којој Анатол дво-. струко припада: и именом и крвљу, у Француској (Ргапсе), дабоме да укус велике већине публике може бити најтачнији опис песнику да никад не залута с права пута; у Србији мање можда од минима.ше мањине; доста да има. Ум царује, а снага кладе ваља. На суду судије осуде разно разне, али Милана највише: десет година. робије. Нзмеђу другог и трећег акта интервала је 18 месеци. између трећег и четвртог пак само један месец, Тај четврти акт није морао ни доћи. Ништа у њему не помиче радњу есенциелно у напргд. Марија јадна и жалосна, са децом, гледа где јој кућа пропада без одрасле мушке главе. Да је утеши и номогне колико може сврати се по често Максим комшија, чије поштење и добро срце, кад се одбије нешто мало неспретности, може ваљано, но обичају свом, да представи Г. Раја Павловић. Збиља кад сам поменуо господина, да му кажем и ово: мени би се досадило, да сам на вашем месту играти једнако неке ситне и незнатне млакоње и добричине, него бих прегнуо из све снаге — макар малчице и омршавио — па засео и спремио се за опог класичног Спигла ког сам се мало пре дотакао. Да, да, Господине Рајо, што би сте ви били изврстан Спигл! само разуме се, ако уложите претходно много труда. Послушајте ме. Та грехота је гледати, шта се данас чини од те улоге у нашем позоришту. За остале ме најзад не боли толико срце. Где сам стао, молим вас с причом? Аха, дакле Марија права удовнца код жива мужа. Нема ко да је брани од р1 ( авих људи, а баш ее ево један сад помаља. Дошао кмет Спасоје па завирује у сваки буџак. Сутра ће се, вели, продавати кућа, а он би да је купи. Реч по реч, док се он похвали : »море, ударио сам ја твом Милану још једно Р, само на леђа!« А, то је већ и сувпше ! Марија га тера на поље, али он не би отишао, да га Максим није избацио на поље. Не знам шта ће ово. Осим ако није да кога насмеје. Него је повод за смеј онако исто слаб, као што је слаб и остатак овога акта, где Г. списатељ, без икакве невоље и потребе, вара Марију лажним гласом, да јој је помилован муж. На што мучити бедну жену, као да јој је мало мука и јада. Ц<зо овај чин могао .је, понављам, изостати, а да се целина и, ток радње не повреди ни за длачицу; о лепотама каквим нема ни помена, да се за њима жали. Пети чин очекгвао сам, да ће бити много баналнији, него што је испао, и како је у напред обећавао После много невоље, много