Отаџбина
332
11ЛЧЕ.10 НАРОЛНОСТП
да су по самој природи својој намењени да буду чланови једне одређене народности, и да хоће да буду чланови те народносгн. Овде сад доднрујемо најделикатнију тачку питања које смо нредузелп да расправљамо. Очигледна је истина да се обично људи којн говоре једним истим матерњим језиком сматрају као сннови једне и нсте народности. Али и ако је то најобичнији случај, ипак се он не може истаћи као правило које не трпи изузетка. И ако људи обично гледају као своје сународнпке оне којп говоре њиховим језпком. а као туђпнце оне којп говоре страним језицима, ипак зато имамо данас конкретннх примера, да се људп који говоре пстнм језиком деле у разне народности. и да се људн који говоре разним језицима сматрају као да су синови једне исте народности. Енглези и Северо-Америчани не припадају данас једној истој народности, и ако се служе свп једнпм п нстпм енглескпм језиком. Псти је случај и са Португалцима п Бразилпјанцнма, Шпањолцима и Мексичанима. Докле напротив Швајцарцп из цирпшкога из женевскога п нз тесанскога кантона припадају сви једној истој, швајцарској народности. и ако се једни служе немачким, други францеским а трећи талпјанскпм језиком. По мојем мпшљењу за међународну политику у опште. за међународно право и за читаву соцпологпју иитање о народностима може иматп н научне п практичне вредностн само ако се под именом народност разуме : група људн која се својим потребама и својим аспирацнјама осећа позвана да живи заједничким културним и политичким животом. Према овоме појму чланови су једне народности: сви људи који свесно пли инстинктивно теже да образују или да одрже један заједнички државни органпсам. да се заједничкп старају о својем одржању, заједничкп раде на својем усавршавању, да заједнички подносе сваку срећу н несрећу и да теже остварењу једнога истог културнога циља.