Отаџбина

УСПОМЕНЕ СА СКА.ДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

5

мијени влага — цетињока влага, што кроз кости пробија, али се од мора ждријелима ирокраде јужина, те се може њекако кроз музгавицу, и ја се станих на старо иадалиште. Каква разлика, Господе ! Низ брине лете потоци ; њеки гмижу низа стравичне лазине, као какве грдне змијурине; други падајући разасипљу се о кршеве , те милиони бисернијех капљица одскачу ; њеки увиру у брда, пак при поданцима промаљају, раздирући л\"ке. Црнојевића ријека нарасла, па хита у Блато. Блато мутно, набујало и разлило се, те је у грдилу свом куд и камо пространије. Арбанаске планине не виде се од густијег облака. Магла се повија по вјетру, на све стране, а јата мочварнијех птица не знају где да се стане. Обрнем плећа Блату, па ето преда мном катунски гвоздови застрти снијегом, који је нажут од пљуска. Гдје и гдје провирују сиви кршп. На смрзлијем гранама ријетких стабала, чуче замишљене вране. У сасвијем присојним и приступачним мјестима, снијег је каљав. — Само нека дажд престане , па , након недјељу дана, доље биће прољеће у свем маху, а горје, богме, тога нема, него ће зима љињати, па ће од једном припећи и зеленило букнути! — тако ми рекоше. Тако и би. На Лазареву суботу ураним, па пут под ноге. Дивота ! Први нут кроз лијепе. непознате мени крајеве, а из зиме у прољеће , као из једне собе у другу. Мирис од љ^бичице гушаше ме већ послије пушкомета од Границе. Сјећам се живо свачега — и чељади, коју стизах и која мене стизаше , и жустрог разговора њихова, и једне стасите дјевојке, црнијех очију а бијеле пути, која ми се оног јутра чињаше као суштина свега што је свјеже, и једро.... Цеста је уредна, добро убијена. Пружила се петнаест километара, као дуга иолица, сијекући брда. Срета се