Отаџбина

8

ТЕШКИ ДА.НИ

бок, и «Калипсо" која се до сад љуљада уздуж. отпоче да се ваља с десна у лево. Е тада се већ више не шета по броду, него се тражи столица, те се намести уз какав дувар и наслони с леђа на њега. па се чека у тој пријатној ситуацији, шта ће даље да буде. Даље је — разуме се — бивало све горе; кад би се навалио брод на лево, ја сам седећи с десне стране из седећег положаја дошао у лежећи, налеђице, а кад би се брод нагнуо на десно, ја сам се са столицом заједно клањао, баш онолико, колико је валу било драго. Али кад се брод појаче заљуља, кад му врх утоне, а крма се издигне, столица се моја вазда померала напред док нисам дошао до краја дувара, и онда сам морао опет да је пренесем на старо место. Тако је то ишло, док ме сан није савладао. У тој невољи он је још једини пријатељ, јер занесе човека, као да је у колевци, па му се вазда дрема. Кад сам се у јутру пробудио, осетио сам већ удар вала о десни бок брода. Он се повторавао, кад год би брод, љуљајући се пошао му на сусрет, а то се дешавало свака '2—3 минута. Тада се осети јак потрес у читавом броду, и дрвенарија крцка у њему. Разуме се, да у овом стању нисам баш грабио да устанем : кад већ не могу да се шећем, онда је најбоље да лежим. Зажмурим иа опет заспим, у нади да ће бити боље, кад се опет пробудим. У Средиземном мору дешавало ми се по чешће, — тамо у јонским водама море је местимице веома бурно, па кад брод уђе у заветрину од каквог острва, плови се даље као на реци, и то време се обично употреби за тоалету. Чудноватим начином изгледао сам да ће и овде тако бити, и ако сам знао . да ту већ више до Бомбаја нема заветрине. Од тада знам, шта то значи, хватати се за сламку. Али најзад не беше куда, морало се устати. Кад сам се дигао. учини ми се у оној тесној кабини, као да сам у неком бурету које се ваља. Посртао сам с десна