Подунавка Београд

188

„Мои е орЈачЂ кодђ мене у немилоств пао, Ваше Величесгво!" проговори Бе ининЋ одОзго: „ онђ ми више преко прагп несме, корачнти; но л 6« ј зђ нКга немогу бшти." Слћдство е овогђ смКлогц од.го.вор;». те е БеллманЂ кодђ кралн опет^ у прећацшш милоств дошао. , , , ■ ; Д- „лЛ'*'-. ' - •'-••■ -• _ ••.'... >!; . г . СРВГКА НАРОДНА ПЂСМА. к (Саобштш М. ПротићЂ.)

СкендерЂ -Бега жива ухватјо, И русу му главу одрезао. Баци нћга на дно у тавннцу, Гдино лезки вода до колена, Окова га што наитврђе може, Па му прети и озбилвно вели, Да га неће одавде пустити, Докђ шнаку тј.ло неизтруне И руса му коса неодпадне. Лк>то цвили СибинннинЂ Лнко У тавници ђорђа Бранковића , Поглавара одђ СрбЈе славне ; брв га ђорђе бнше ухватЈо У РасинЂи спроћу Карановца А кодђ Ибра водице студене. ОдкудЂ Лнко сђ Косова .побегке, Да 6б1 свого сачувао главу Одђ Мурата рсм.анскога цара , Кои Мађаре бнше побћд10, ГласЂ допаде у мађарс«у землго, Да е" Ннко муна допануо И да цвили и ко гун пишти, А Мађаре почесто споминћ. КадЂ то чуше велможе мађарске, Воиску купе, Бранковићу пишу, Ил' да пусти изђ тавнице Лнка, Ил' ће горишЂ на градЂ учинити , И Србмо землго освоитИ, Попалити варошЂ и градове, Оплћнити стада и волове, Заробити мало и велико. КадЂ т^о зачу ђорђе Бранконићу, Онђ дозива Рада тавничара, Да отвори проклету тавницу, Да изведе СибинннинЂ Ннка, Па му поче вако бесћдити:

■ ■ ■■3 9 •&вт !

ШМ9К

ХоћешЂ Лнко да те згубимЂ млада, Или хоћешЂ да клетву положишђ, Да ћешЂ мого уну ку узети, Лепосаву Гргурову ћерку, И | ојптђ да ми у Срему уступишЂ, Спаилука што тм ПосћдивашЂ. КаилЂ баше СибинннинЂ Лнко, ■ Да ее гонакЂ тавнице опрости, И !)орђу се бнше обећао, Да онђ неће преваре учинити. Отле оде у землго мађарску, Кано внла крозЂ елово гранћ, Па сазове велможе мађарске, И одкаже лвна отећанн, Конма се Ј)орђу заверн), У тавници града Смедерева, 1оштђ сакупи воинике мађарске, Те удари на ђорђева добра, Кон бнше у Срему имао; Све изсћче и огћмЂ попали, Па одатле пође на Србда, Да онђ врати жалбу за срамоту. ГласЂ допаде ђорђу Бранковићу, Да на нћга силна воиска иде, Сва Мађарска бутунЂ са Сриемомљ. Писну ђорђе кано ватра жива , Па онђ шалћ свога татарина, У Станболу граду великоме, А за помоћЂ ЦарЂ Мурата турскогЂ, Кои му бнше јоштђ горе претш, Ш то е Лнка лудо ОдпустЈо, ТерЂ га ше у СтанболЂ послао. КадЂ се ђорђе видо иа нсволђи, Онђ ми шалћ кнЂига у Мађаре, Да умоле СибинлнинЂ Лнка. Да се мане и да се помири, Да нетроши праха ни олова, ВећЂ да свезу пр1нтелвства сгозе, КадЂ наипосле Лпку дод1аше, Молећ' нћга готромЂ и вечеромЂ, Великаши, мађарски барони: ТадЂ се Ннко баше поврат!о СавоинствомЂ у землго мађарску И опрости ђорђу Бранковићу, 6рЂ му ђорђе бвше уступ10, Десетв села одђ добара свои, Тимђ скопчаше свезу пр1нтелвства.

Издано и "ечатано Д <т*&т ; »Јивб?" ■а«8к

УчредннкЂ М II л ошг ПоповићЂ. ЈО ј} " 1 Т Т но "

н о и К н I, и г о п е ч а т IIЈ. и у БеоградУ. -"^Еззоа >.'!•.№ Ј. &.< ■■■ :■::■■. '.", :'■■ '■ • ЖИ- ' :•::.'- ■ ' ■ ' .. ' . !