Позориште

-2е ој 42 гдебеоћ—

учавања, ваља еваку прилику употребити, да од вичнијих и учевнијих дознамо и више, да прочитамо п сваку књижицу, у којој можемо наћи у овом погледу савета п упутства.

Што важи за остале, вреди и за пластику, скулптуру, или, како емо је ми назвали: вајарство. Пластичне слике г. Убавкића пропзвод су одличног талента и вештака. Вредно је потрудити се и размотрити попреја, која су изложена: вели. чанствену слику, „За Отаџбину“ у Народном Музеју и попреје Кнеза Михапла у Позоришту. Кад кажемо размотрити, онда мислимо разгледање свестрано, тако, да се уочи свака промена, свако узвишење

и свако удубљење, просто рекавии: свака испупченија п удубљенија цртица. Оче-

кујемо, да нам се не ће замерити на овакој искрености. Између разматрања и раз-

матрања могу бити големе разлике. Данашње се доба разликује безбројем ла-

комишљењака, који су много видели и нису ништа видели, много слушали и низта нису чули, много учили и опет готово ништа као што треба пе доучили. Ово се лако даје објаснити и објаснићемо. Као што има епоха, које су побележене као озбиљне, радне, критичне, пажљиве и многоопитне, тако има читавих нараштаја, који све површно расматрају и суде, преко свега у скок прелазе. А данашње време, својом брзином, не да стати, расматрати и размишљати; отуда данас тако много индивидуа, у којих душа нема својих ваокружених граница, своје тихомирне прибраности. Отуда и не могу ни који предмет да потпуно схвате, одлећући својом растрептаном пажњом на предмете околне. Раздешена пажња долази од неприбране душе, а ова је као и заталасана вода, у којој се сви предмети огледају неразговетно: дршћу, мењају се, допливавају и отпливавају. Мирна душа даје погледу тишину, која му помогне, да се удуби у предмет, који разматра и проучава. Оваком разматрању ваља се веџбати. До год

није овога, врло је тешко познати и схватити пластику. Један одличан познавалац уметности вели: „Ко је рад да свој потлед изобрази, ваља често п дуго да се позабави пред каквим лепим пластичним радом; у први мах ће опазити само како је све „врло лепо,“ не ће се, до: душе, задивити, ни умети растумачити шта је ту тако важно и чудновато; али, нека га то не буни, пека све своје погледе сједини, не еврћући их ни десно ни лево. Тако ће мало по мало примећавати како мраморне црте добијају живота, линије нису више тако круте, него се једне у друге еливају, пи кроз целу слику почну се опажати струје живота.“ У том тренутку чело мисли, око види, уста дишу, удови се мичу; у том тренутку видимо: пластику; у том тренутку спине нам слика блеском земаљским и надземаљеским, па не знамо, да ли је рад руку људских, или је тако створена у вишим сферама и готова на земљу епуштена.

Од како г. Убавкића позпасмо вајара, ова најновија попреје извршено у карарском мрамору, најбољи му је и најзнатнији рад. Попреје представља главу и груди девојке, којој је коса повезана; крајеви од махраме и бујна коса падају на плећа; испод махраме око чела осуле се коврчице, а по њима, около махрамине ивице, попадали новчићи, који јој служе за накит; чело повисоко, мудро, обрве сигурно повучене у најлепшем луку ; нос класички, на среди мало пепупчен, а ноздрве обележене сретно погођеним цртама; врат и груди мало степенитије. Израда мрамора сведочи, да је длето било у сигурним рукама. Површине лица, врата и недара показују савршене равнине. Морао би посматрач бити много већи познавалац вајарства и од самога г. Убавкића, па да нађе п покаже и какве недостатке. То би, и кад би их било (што ми не видесмо) могли, можда, назрети уметници римски, париски и минхеншки. Ми тако далеко нити смемо нити умемо.

еликаг-

(Свршиће се.)

Као“

===