Покрет

војчице неће ни да чују да се вратимо. Оне хоће да виде Шантића, оне хоће да предаду букет.

— Он је код сестре, удовице Светозара Ћоровића — рече један старији господин и каза кочијашу адресу.

Млада девојка храбро силази с кола и с букетом у руци звони. Ја осећам нелагодност. Увек тако с непознатима. Али Шантић није непознат. Излази једна девојка и каже да „господин Алекса није сад код сестре, већ у Шантића магази код брата.“

— Олга, оставите цвеће и хајдмо кући — рекох ја, изгубивши све стрпљење.

Она га предаде девојци и врати се у кола која пођоше. На прозору горњег спрата појави се госпођа Ћоровић и поред ње једна црна мршава гла_ вица — то је била Недица, ујка Алексина љубимица.

. Знала сам да је био тешко болестан, да му је извађен један бубрег и да: је нервозан, и мислила сам ко зна колико ће му бити непријатна ова наша потера. Говорим, али ме нико не чује. Кочијаш слуша лепе младе плавуше. Поздрависмо госпођу Ћоровић и кочијаш потера ка Шантићевој магази.

"Слишавала сам своју пријатељицу као да је недорасло ђаче.

— Рећи ћете му да сам болесна, да не могу силазити с кола, али да јако желим да га видим и да га молим ако хоће да се с нама мало провоза, да нам покаже Мостар.

Часком стигосмо. Мене ухвати неки страх. Али све то прође и уступи осећању какво сам у детињству имала на велике празнике, кад из дућана изиђе он. Висок, црномањаст господин у чистом црном оделу и с полуцилиндером на глави. Он се искрено мило смешио. Осетих у тренутку сву радост коју ће ми тај дан донети и осетих захвалност према младој пријатељици која није попустила мојој малодушности и није дала да промашим ту радост.

Он је сав био благост и доброта, и нека скромна отменост.

_ — Мени је мило — говорио је он — и захвалан сам вам што сте свратили у Мостар. — Да, — рекох ја, желела сам да вас видим

пре него што умрем. Хоћете ли да нам учините велико задовољство, да седнете у наша кола>2

(Он се попе и седе. Сваки му је покрет отмен и благ. Осмехивао се. Осмех му је срдачан и мио. Несвесно, ми смо биле горде све три што смо са Шантићем у колима.

Возали смо се сат и по. И разговарали. Понекад човек не може да разговара кад се први пут види са неким кога цени. Ми смо могли. Ми_смо обоје могли. Ја мислим да сам ја могла што је Шантић могао. Моја судбина овога пута није хтела да ми тера инат. Све је тога дана било лепо и благо и отмено и топло.

(О чему све нисмо говорили. Он се сећао да пита. Успут нам је показивао Мостар: гимназију, цркве и још неке зграде, нешто нам.је причао о староме мосту који је дао име Мостару, о скупу сељана и сељанки у белом платну (које ми после конављанака нису изгледале нимало лепе), а ја сам слушала, али нисам све схватала. Мостар није много важан, важно је што је Шантић у Мостару. Гледати куће и улице то је споредно, главно је гледати и слушати Шантића. Сметала ми је варош и људи. Предложих да изиђемо у поље,

покрет

.

По пољу полегло сунце. Мир и добра воља владали су у нашим колима која су мекано клизила путем којим се Шантић често пешке шетао. Деца су слушала, не скидајући очију с њега, а он је приповедао и питао. Питао је о свима нашим умним радницима и књижевницима. Интересовао се како ја мислим о њиховим делима и о њима самима, ако их лично познајем. Много пута смо се сложили. Што смо више говорили, све смо више имали једно другоме да кажемо. Наш је песник у своме Мостару био жељан људи из Београда, жељан Београда, у коме је последњи пут био 1914. године.

Знала сам да је скоро прославио педететогодишњицу, знала сам и да је тога пролећа биоу Дубровнику и да су му ученице учитељске школе приредиле овације. Он ми је казао да у џепу има писмо од Г. Богдана Поповића које њему вреди више него све похвале које је о прослави саслушао. Што се тиче ученица из Дубровника, оне су га вели и збуниле и узбудиле и да је знао шта га чека, не би отишао, али сад, кад се сећа, њему је врло мило, јер су те манифестације биле доказ јединства у отаџбини.

Гледам га и мислим: како је диван и како је скроман! По двема давнашњим фотографијама које сам имала, мислим да га не бих познала. Али што је више говорио, све сам га више налазила. Он је изгледао тако крепак тада. Изгледао је млад, и његов дух тако јасан, и његов поглед тако пун доброте и љубави. Никад ми човек није више личио на своје дело, ни песник ва своје песме, као Шантић.

Ко је могао тога светлога дана слутити да тај лепи живот већ разара отров и да је смрт већ ушла у тај снажни организам» Ко је могао слутити о тајним путевима живота и казни што пада подједнако и на криве и на невине»

— Баш се радујем. Хвала вам што сте свратили, — рекао ми је и по други пут.

Хвала му што ми је то рекао. То нису биле фразе: то је говорио и његов израз и његов поглед. Није њему само била пријатна наша пажња; и он је имао потребу да се поразговара с неким из Београда. Говорио ми је о сестри која му је овде једини критичар и о Недици која му је једино весеље и признао ми је да духом живи више у Београду. Мада сам знала да је сиромах и да на мору није могао остати дуже од месец дана, не одолех и запитах га:

= Па зашто нам не дођете мало у Београдр

= Истину да вам кажем, жељан сам га, али је данас путовање скупо, а ја и сестра живимо од њене пензије и од моје државне помоћи. Мене та помоћ тишти, ја је нисам тражио, сами су ми је дали и ја сам им врло захвалан. Само то је све тако мало да нас троје једва излазимо на крај у Мостару.

Ја постадох беседник. За Шантића ће се наћи бесплатна карта, нека ту бригу остави мени. Пола Београда ће сматрати за част да понуди једну своју собу омиљеном српском песнику и родољубу. Нека и ту бригу остави мени. Само и мени мора нешто дати, мени која немам ни железничку карту, ни собу, мора бити гост за ручком и вечером, уколико га будем могла отети од оних који ће се грабити о њега. Има само да ми јави дан у који ће доћи. Моје одушевљење је видео и у два пара плавих