Покрет

70 "покрет

очију и оно је прешло и надњега. Уговорили смо за пролеће.

Требало је да идемо на станицу. _Упитасмо га жели ли да се скине код сестре, или тамо где смо та нашли. -

— Не, хоћу да вас допратим на станицу.

САВА ШУМАНОВЕЋ

Бити још мало у његовом друштву! То је време _било драгоцено, мада ни слутити нисмо могле да је то прво“ виђење. и последње.

Молила сам га да руча с нама. ај. о Пио је само соде. Казао ми је да жали што ми нисмо у његовој кући његови гости. Ја сам га разумела. Јер сам и ја често у животу осетила тај ваљда најотменији бол: не моћи дати.

Возови су долазили и одлазили. Нисам знала да ли сам видела Мостар (иако сам видела жене страшила, огрнуте неким капутима чији се празни рукави на темену, укрштају и праве неку врсту. капе). Чини ми се она ми је. башта остала невиђена, али славуј је био ту и, мада је ћутао, ОС пало се да је "ту близу. извор свих песама.

Требало је ваљда. некоме · злом духу. да помутим ведрину тога дана, требало је да га увредим.

— Како вам се свиђа Нова Антологија“ коју је издао часопис _„Мисао“2- —- упита он благо.

— Свиђа ми се, врло ми се свиђа. Млади, НОВИ, свежи. Они. стари толико су ми познати да не могу више да их поднесем, толико су ми са својим старим | " сликовима изазђали да ми личе ево на ове возове "што једнако иду по овим истим шинама.

(Он озбиљно. потврди главом, али је било неке

резигниране туге у његовим лепим очима, и та ме је туга после често болела.

Кад смо пошли, рекли смо му довиђења. И

Мостару и Неретви довиђења, као драгим рођацима. . Кад. сам стигла у Београд, добила сам писмо

ЖЕНА КРАЈ "ЈЕЗЕРА

од Пантина. најлепше од свих што сам их после добијала, а било је међу њима лепих по срдачности и тешких по бригама и злим слутњама. Тада ми је захваљивао за руже и за онај дан који је био један од најведријих у моме животу. А ја сам мислила како је живот ипак велика ствар и како има нешто "због чега и кљастима и богаљима вреди живети.

· Преко зиме мислила сам на пролеће. | На два „места (су ми обећали. бесплатну. карту, из више кућа су ми обећали по једну собу. Ја сам своју лепу наду поверила још неким особама које су се његовом доласку радовале и заједнички ми смо му припремале један дочек дискретан и топао: да види све, да ужива у свему, а да се не премори и дага

не стаје ништа. Мислила сам; ако су се неки и ра" зочарали у Београду, . Шантић се неће разочарати, "Он се-не сме разочарати јер он је с великом љубављу. веровао у Београд. Карту ћемо му послати, (па макар. се морало и слагати; ако држава не дадне толико за свога песника, даће два три човека, па _ће-њој подметнути-то своје дело.

Узалуд све старање и све одушевљење. Није дошао: био је слаб, морао је на друго место на ле