Покрет

јер некада када је буџет њен био 30. хиљаде ди. нара, проценат два по сто прирез, који је предвиђао закон о радњама, био је довољан да задовољи њене потребе.

Министар Финансија одбијао је у два маха потврђивање овог правилника наводећи да би то значило ударање нове порезе на капитал. Налазећи се пред дилемом или спровести у живот овај Правилник и поправити што хитније своје финансиско стање, или затворити Индустриску Комору, управа Коморе изабрала је ово друго: затварање Коморе, али не зато што је она то хтела, већ зато што је Министар Финансија био непопустљив у овоме питању, не дајући чак могућности да се на који други начин финансиски проблем Коморе реши. 5

И зато је цела управа Коморе, којој на челу стоји Г. И. Бајлони, поднела оставку, али у исти мах, као последњи покушај, новоме Министру Трговине упутила је последњи пут израђени правилник Коморе на одобрење, без претензија да министрово решење прејудицира. Одлучни корак Коморе и једно шире схватање наших привредних интереса новог Министра Трговине Г. Др. Кризмана, најзад је дало овај резултат: да је финансиско питање Коморе решено и да јој је омогућено њено даље егзистирање.

Када се зна сав значај пословања Индустриске Коморе и њена видна улога као представника дела наше индустрије, у питањима од судбоносног значаја за нашу привреду и саму индустрију, довољно је јасно да мора да се поздрави решење њеног даљег опстанка, али у исти мах и први резултат рада, на пољу наше привреде новога Министра Трговине и Индустрије.

ИЗЛОЖБЕ

„ВЕНИТОВА“ ИЗЛОЖБА НОВЕ УМЕТНОСТИ

Недовољно упознат са укусом публике, са оптимистичким уверењем да -ће моћ имена „Зенит и Клекове шарене афише успети да привуку свет, Г. Љубомир Мицић, уредник „Зенита“, објавио је да приређује Прву „Зенитову“ Међународну Изложбу Нове Уметности п да ће је отворити конференцијом о модерном сликарству. Пошто је на вернисаж дошао само мали број људи које су привукла имена, чије су слике изложене, Г. приређивач, недовољно пркосан да се не да збунити неуспехом и да оној двадесеторици који су дошли прочита, предавање које је спремио за.... ко зна колики је број посетилаца очекивао, — увређено је одлучио на ту обећану конференцију изостави. Тако нисмо чули две ствари које су онле главна занимљивост ове изложбе. Прво: објашњење з3ишто су само извесни сликари заступљени на изложби, зашто Француску, на пример, представљају само Делонеј и Глев кад се међу најмодерније Французе убрајају и Брак, Леже, ПиКасо и други, зашто Југославију представљају Форетић, Гецан, Клек, Петров и Вера Билера нем други које публика, сматра за модерне, једном речју који је био критериум приређивача при избору сликара и слика; друго: обавештења о нашим сликарима који су изложени, затим и о другима, Бутарима и Мађарима, на пример, који су нам непознати, Пошто су та објашњења и обавештења изостала, задовољили смо се гледањем слика.

Изложба. је занимљива и заслужила је да суде боље посећена. Има неколико слика из познатих сликарских мапа, али се приређивачима не може пребацити што су и њих изложили јер известан део публике није имао прилике да те мапе види; то је уосталом мањи део слика: већина су оригинали. Међу овима најзанимљивија, су четири Кандинскова,

цртежа, одлично конструисана и у живим бојама које привлаче око; пред њима зажалите што су Кандинскови много-

оројни имитатори са својим геометријским конструкцијама, којима недостаје хармонија његових слика банализирали његов начин рада. Ти сплетови троуглова, квадрата и лукови више нису привлач, чак ни нови, и зато су нас многе теометриске слике на овој изложби оставиле идниферентним.

покрет

197

Од свих тих много је лепша и интересантнија Задкинова, слика на зиду у дну а нарочито фини Архипенкови цртежи којих има шест. Шаршунови радови су исто толико интересантни али мање лепи. Француску, као што омо рекли, представљају Делонеј са једним сугестивним цртежом пером и Албер Глез са два цртежа у његовом познатом стилу; Италију Џаладини.

Од наших сликара, ако не рачунамо Бранка Мицића који је изложио један картон на коме су излепљени исечци из новина и неколико његових фотографија, имамо Вилка Гецана са једним цртежом, Форетића. са два цртежа који су изашли у „Зениту, Мих. (О. Петрова, Ј. Клека н Веру Билер. Петров је изложио шест слика у толико занимљивијих што представљају три фазе његовог развића. Најраније слике су нам се највише допале; Петров се сад све више приближује апстракцији и Кандинском. Приближавање Кандинском може га одвести најдаље до Кандинског, док га тражење свог сопственог стила може одвести даље јер за то има главни услов: таленал. Клек је интересантан, али се бојимо да не остане само то; комбинације боја и фигура су му духовите али дају утисак играчке. Најзанимљивија му је слика фабрика (број 97, ако се не варамо), сва у црним и сивим бојама. Билерова, која се са својим сликама први пут појављује има фине линије и пријатне „неутралне“ боје; њене се слике могу гледати са задовољством. Најлешше су: број 78 (дете у чамцу) и 71, бев онога Зенит на дрвеном пољу које је квари.

КОМЕНТАРИ

ПРЕДГОВОР

„Покрет“ ми је омогућио да на овом месту, сваке недеље, напишем једну малу хронику, која би, паралелно са уметничким прегледима „Недељне Омотре“ пратила један део манифестације човечанске активности данашњег доба, код нас и на страни. Као што се, на разним местима, под сталним насловом „Књиге и књижевници“ на пример, или „Економски Живот“ говори о истој категорији ствари са различитих тачака гледишта, овде ће се о различитим категоријама људских израза говорити са једне отприлике исте тачке гледишта. Ова ће разуме се задржати слободу једног извесног померања, у колико је оно условљено, али и ограничено, темпераментом, животом и разумом једног јединог човека. Различите категорије, међутим, на које ће се освртати ова хроника, остаће у главном у границама књижевности и уметности у којима је ппак можда човек до сада, од свих својих делатности, покушао да изрази свој најтајнији немир, и на најнекористољубивији начин. Једна књига, један филм, једна појава биће, једанпут недељно, претекст овог писања.

И можда ће се једним низом од неколико оваквих записа, полако оцртати једно схватање живота, и то не понављањем каквог литерарног „вјерују . не узастопним манифестима једне уметничке школе, већ просто иабором тих „претекста“ за ове коментаре, избором који ће, полусвесно, бити руковођен присуством једне скривене али дубоке линије која би спајала све те разноструке манифестације савременог живота. Та линија, коју ћу гледати да не натлашавам одвише, можда је траг оног што је у једном разговору Душан Матић назвао „Тоталним проблемом“ налших генерација. То је оно што Андре Бретон, чије ће се име често виђати на овом месту зове: „начин на који је једна особа примила непримљиви положај човека“; оно најзад, што лежи и у овим речима Џозефа. Конрада (у роману „Лорд Џим") које је Андре Жид метнуо као мото свом ненадмашном Лафкадиу: „Тачно говорећи, питање није како излечити се, питање је како живети.“

Нека вас не плаши множина цитата, који ће се укрштати у овим редовима. Желео био да од ових коментара учиним једну малу телефонску централу која би довела у контакт глас и разум понеких писаца и осећања живих људи. Једино на свету што је можда плодније од везе тела, то је веза духова. 34 ОНЕ КОЈИ СУ ГЛЕДАЛИ „СЕЛО СТЕПАНЧИКОВО“

Художествени Театер пренео нас је у село Степанчиково п одједном смо се нашли у самој зеници тог човечанског неспокојства, међу свим тим питањима среће, истине, људске моћи, живота ПШрпсуствујемо том животу, али мислећи да нас од њега одваја стаклена преграда: јер гледамо и слушамо али нам ваздух иза тог претпостављеног окна изгледа толико густ, неиздржљив, да нам се чини да у тој средини халуцинације и хипнозе не бисмо могли живети. Као да ми живимо на планинским врховима, у слободи, на најчистијем ваздуху, са најбистријом свешћу! И као да је наш опстанак основан на једној мање лажној обмани! Она је само друге врсте. Али сетимо се још једном тих побеђених духова, који кроз шест