Покрет

196

покрет

акције или удели ове банке расподелили на индустриалце, банке у колико оне већ имају у непосредноме поседу индустриска предузећа, и најзад на саму државу. Други начин без икакве дискусије могао би да се акцептује као бољи с једне стране уколико би и држава допринела стварању ове тако корисне и неопходне установе; са друге стране уколико би овај кредит био солиднији и јефтинији, када се зна да прави начин, значи омогућавање личног кредита, који стоји много ниже испод

стварног. . =

Наша Царинска Политика вођена је у знаку пуне аутономије за поротни период од пет година, па ипак њен аутономни и повлашћени положај није умео да се искористи. Изгледа можда чудно када се каже: повлашћени положај овога режима није умео да се искористи. Међутим тако је у ствари. Аутономни режим кочи међународни трговински промет, а самим тим не може да се таксира као добар. Али када су пролике ненормалне, када нема сталности и континуитета у економским односима, саме прилике валажу да се успостава пуна царинска аутовомија. М тада када ове околности одлуче за царинску аутономију и када је ми такву имамо пред собом као факат, онда се може говорити да она има, управо да може да створи нашој пронзводњи у земљи један допуштени повољнији положај, у колико ће наша тржишта бити ангажована само за наше производе. МИ ту једну од добрих страна овог режима ми нисмо умели или хтели да искористимо водећи једну сувише либералну увозну трговинску политику, и извозну политику чији је главни циљ био да својим приходима омогући рђаву финансијску политику, која је тада вођена.

Грубе извозне царине онемогућавале су свако рационално искоришчење извоза. Извозна политика води се у знаку, управо постаје део, финансиске политике. Не постоји однос између оптерећења сировина и прерађ вина, тако да се основни привредни моменат негира. Најкарактеристичнији је пример питања извозних царина на жито и брашно. Када су се доносиле одлуке о извозним царинама на брашно, нису се никада имале у виду две ствари: прво, да је за нас корисније да извозимо продукте већих вредности, и друго, да је млинарска индустрија једна од најстаријих наших индустрија, која је стекла своје право да постоји, чак да се фаво-

ризира, а не да све мере које се доносе у питању промета мељаве увек резултирају на штету наше млинарске индустрије. Грубе грешке чињене у овоме питању, некада парадоксилне, да је пшеница као сировина мање била оптерећена него брашно, нису ни данас још исправљене. Питање нашег брашна ни до данас није не повољно, већ чак ни с обзиром на извоз, могуће решено. Застој у извозу нашег брашна је очит. Калкулација је ту да би потврдила ово; исто тако и један карактеристичан пример који је на збору дао подпредседник Млинарске Задруге г. М. Стојиљковић, подвлачећи да је недавно извезао извесну количину брашна у Солун да прода; да је разлика издатка за транспорт, извозне царине и друго била већа него продајна цена, и да је несмањену количину морао да врати како би продао брашно у Битољу. Пример је довољно јасан да би доказао да данас наше брашно може само да нађе

прође на нашим тржиштима и да су нам иностране пијаце више мање онемогућене. Е

Увозна политика исто тако није вођена у знаку наших потреба. Девалвација валуте гонила је стварање царинске ажије. Код нас царинска ажија је акцептована, али она никада није одговарала стварноме односу злата. На тај начин увоз стране робе, упркостоме што је ми производимо, био је скоро форсиран што је у многоме допринело стварању тешког стања, у коме се данас налази наша производња.“

Најзад, као на крају, да нагласимо ово. Ако се пажљиво и критички прегледа дискусија која је вођена на самоме збору, јасно је да наша привредна политика није постављена на свој терен, па дакле да још није у знаку наших стварних економских интереса. То би била прва опаска; друга пак била би да наша влада нема још своје оријентације, како треба да се води наша индустриска политика и да, када нема те више идеје нити једне утврђене линије, да се оставља то питање програма државне политике, да буде уосквирено схатањем,

да не би рекли чак и предрасудама, људи који долазе

на чело привредних министарстава, која воде нашу привреду, и чија би политика требала да буде напротив оивичена опште усвојеном државом привредном политиком.

ОДОБРЕН ПРАВИЛНИК ИНДУСТРИСКЕ КОМОРЕ

После једног непотребног сукоба надлежности између Министарства Финансија и Министарства Трговине и Индустрије, који је врло дуго трајао, данашњи Министар Трговине Др. Х. Кризман одобрио је правилник Индустриске Коморе о порези-

вању индустриских предузећа.

Историјат целог овог патања је врло дуг, а моменат када се по овоме питању донела одлука преставља у самој ствари крајњи могући термин; јер да је решење још мало одложено, без обзира да ли би оно тада било повољно решено или не, резултат би био увек исти — Индустриска Комора њиме се не би могла да користи у толико у колико она не би уопште више егзистирала. Реч јео приходима Индустриске Коморе и о правилнику о порезивању индустриских предузећа, у тежњи пове: ћавања изворних средстава. После рата Индустриска Комора као централна индустриска установа стајала је пред новим, много већим и ширим задатцима, који су опет са своје стране тражили нове и знатне материјалне жртве. Послови су морали одмах да се прихвате, — сама привредна Министарства захтевала су да Индустриска Комопа има свој организовани статистички одсек и да буде у могућности да увек тражене податке пружи, — док се питање нових прихода и финансиских извора одлагало с дана у дан. Најзад прошле су непуне пет године, комора је стално задуживањем одлагала моменат свога ликвидирања, тражећи начина да реши свој финансиски проблем. Управа коморе израдила је правилник о накнадном опорезивању индустријалаца сразмерним потребама Индустриске Коморе,

# Реферат Д-ра Ц. Грегорић.