Покрет

324.

покрет

грубих и неоправданих нападаја Окерлићевих. За, то ми је изношење ове историје више но непријатно, и само дужност коју осећам и према Шекспиру, и према части српске литературе, надјачава, све друге обвире, и налаже да се изнесе истина.

Ја ћу се за то и задовољити само са изношењем ствари како су текле, и са голим ивлагањем факата.

Она су следећа.

Када. је мој превод „Хамлета“, тада још у рукопису, предат био, поред и после других мојих превода из Шекспира, Управи Београдског Поворишта, тадашњи управник Г. Грол дао је и „Хамлета, као и остале рукописе на реферат позориш„Ним референтима. О неким од тих мојих рукописа, реферисао је, мислим, Г. В. Живојновић, „Хамлета је нарочито измолио себи Г. Сима Пандуровић, наводећи да он иначе спрема. једну студију о „Хамлету , па би му мој превод у том послу, ради цитата и т. д. био добро дошао. У интересу Г. Грола морам одмах изјавити да сам и ја сам одобрио да се мој рукопис преда Г. Пандуровићу на читање и на послугу ради његове студије. Г. Пандуровић се чак, због велике нечиткости мога рукописа, драговољно понудио да он лично мој рукопис препише ва Повориште — иначе је обично само Позориште дагало шреписивати моје рукошијсе, а неке сам у Позоришту дао и ја сам на свој трошак преписати, Као „Млетачког 'Трговца“, „Краља Лира“ — и молио ме је за одобрење да при том предложи и по неку стилаку измену, коју бих ја по том прегледао. Никада нисам патио од уображења да је оно што сам ја једном написао неприкосновено као Свето Писмо, и да се не би могло боље и лешше рећи и написати. На против, увек сам благодарно прихватио сваку стварну исправку себе и свога мишљења, што ће потврдити сви који ме внају, а у ствара Шекспира и мојих превода, може потврдити топ ранији директор драме, сада управник Позоришта, Г. М. Предић. са којим сам читао своје преводе „Она Летње Ноћи“, „Млетачког Трповца“, „Краља, Лира“, и чију сам «не јелну отравдану сримелбу примио, или по његовој сугестији исправио.

Са, Г. Пандуровићем читао сам ја сам раније у рукопису први чин „Отела“, и при том учинио нешто исправака. Остале чинове „Отела“ читао је Г. Пандуровић сам, и при том унео на засебним шијстовтма известан број својих тредштога, за, измену од којих, колико се сећам, ни једну нисам могао усвојити. На тај начин посташе «чу неке диференције између текста мог по том штампаног превода „Отела“, и текста „Отела“ како се игра у Нар. Поворишту. Нисам целпидлачио, нити сам правио од тог какво питање. Било ми је само смешно када ми ту недавно једног дана један од глумаца који игра, једну од најглавнијих улога у „Отелу“, о неком врстом протеста рече: што се у Позоришту не игра, „Отело“ сасвим тачно по мом штамшаном преводу, јер да је у штампаном тексту много јаснији, но у оном код Позоришта, за који је тај глумац држао да одговара мом ранијем концепту, који је у штампаном примерку исправљен. Било ми је смешно то слушати, после већ стереотипних и често одиста оправданих тежњи позоришне управе ( и наше као и осталих на свету) да текст аутора, (ни највећи нису од тог поштеђени) дотера мање или више

према бољем схватању и изражају глумца, према потребама режије и схватањима публике, обично се то каже, у шнитересу веће јасноће.

Добивши тако мој рукопис „Хамлета“, Г, Пандуровић га је држао код себе неколико месеци. Чаузетом другим радовима, мени није ни на ум падало да о том рукопису бринем. Чак, кад ми једном приликом ТГ. М. Цар рече да ћу бити изненађен новим преводом „Хамлета“ од Г. Пандуровића, ја сам сматрао то као просту омашку Г. Цара тако, као да Г. Цар није приметио да је оно код Г. Пандуровића мој рукопис „Хамлета“, којим се Г. Пандуровић служи за своју студију и преписује га за Повориште. Најзад је дошло и време да мој превод уђе у штампу, те сам затражио од Г. Пандуровића. свој рукопис. Тада је једно вече дошао к мени у посету сам Г. Џандуровић (без мог рукописа, ва који ми рече да ће га заједно са. својим преписом и емендацијама оставити у Управи Позоришта. Г. Пандуровић ме је молио да му ва труд, као и у случају „Отела“, устушим један део хонорара, што сам ја, знајући као и Утраља Позоришта тадашње љетове тешке материјалне прилике, врло радо учинио. Тада ми је Г. Пандуровић изјавио и то да се нада да ћу се ја сложити ба његовим емендацијама, које да су као и оне у „Отелу“ ситније, више стилске и т. д. Нисам о том могао рећи ништа док не видим рукопис. (Растали смо се пријатељски, и ја сам са пуно поверења оставио Г. Пандуровићу да код Г. Грола изради решење о хонорару, и да свој део прими. То је Г. ПЏандуровић одмах сутрадан или на сваки начин тих дана учинио. После тога сам и ја једног дана из Позоришта узео „Хамлета“, мој ру“ копис и Г. Пандуровићев препис, да их код куће разгледам.

Тек тада је дошло моје не мало изненађење. Г. Пандуровић је са изменама отишао много даље него ју „Отелу ; поред дословно шретписаних стихова и низова стихова, он је знатан број стихова преконструисавао, мењао ред речи, саме речи, негде нешто додавао или изостављао, уносио стихове Костићеве место мојих, у опшште располагао је с мојим рукописом као са својим. Пало ми је у очи при том да је знатан број десетераца претварао у александринце, и да је тобожњим изменама у смислу бољег ритма само удаљавао мој стих од Шекспировог. Отварних поправака нисам запазио, нити сам их и могао очекивати знајући да Г. Пандуровић нема ни најмањег знања енглеског језика. Поправака на горе запазио сам доста. Према свему томе, ја нисам могао тримити измене Г. Пандуровића, ни такву његову редакцију мог превода, п то сам изјавио и Г. Гролу вративши рукопис Г. Пандуровића. ТГ. Грол је сам био изненађен и увегравао ме да он лично није дао никаква овлашћења Г. Џандуровићу да са мојим рукописом поступи друкчије него у споразуму са мном. Ипак, мислећи да је у питању нека моја превелика осетљивост, предао је он Т. Предићу да он упореди оба рукописа. Г. Предић зна. довољно енглески, и одлично познаје Шекспира. И резултат је био тај да Г. Предић није акцептовао Г. Пандуровићев текст, и Г. Пандуровић је свој рукопис добио натраг из Поворишта, а, ја сам свој превод, учинивши још последњу ревизију и неке мање измене, дао у штампу.

Мтолио сам да је тиме и цела та, ствар окон-