Покрет

ПОКРЕТ 325

чана. Али је она добила свој наставак. У „Мисли“, фебруар, март и мај 1922 год. почео је Г. Пандуровић публиковање својих чланака о „Хамлету, и при том употребио приличан број цитата по оном свом рукопису. Ту је било мојих стихова ивмешаних са његовим изменама, и ја сам на то скренуо пажњу тадањем уреднику „Мисли“, Г. Др. Ранку Младеновићу, тражећи да се у примедби стави нека врста објашњења, како и на који начин се ти цитати наводе, пошто су ми с више страна упућивана питања о разликама тих цитата према мом тексту. Обичај је у целом свету да се чак и поједине речи увете од другог наведу, а некмо ли читави стихови и низови стихова. Г. Др. Младеновић умолио ме је да сачекам свршетак тих чланака, а сам се обратио на [Г. Пандуровића с питањем, како он цитира „Хамлета, и зашто мења текст мога у то време већ штампаног превода. Тада је Г. Пандуровић изјавио Др. Младеновићу, да он „Хамлета“ „у отите не цитира по мом треводу, него по свом сопственом“, п тај одговор ми је Др. Младеновић саошштио. Ја сам се на то обратио на Г. Павдуровића, једним кратким, још увек коректним писмом. На то сам од Г. Пандуровића добио увредљив одговор, датиран 24. П. 1922. г., у коме је између осталог речено и то, да, се он, Г. Пандуровић, мојим преводом „Хамлета у опште није хтео служити, да не би покварио своју студију о „Хамлету“ — узгред буди речено, познати филозоф и литерат, проф. универз. Г. Дворниковић у својој студији о „Хамлету скроз дитира по мом преводу! и да је он, Г. Пандуровић, наводио „Хамлета онако како га је он разумео и превео. Ову последњу реч је у писму подвукао сам |. ПЏандуровић. Хтоо сам се у „Мисли оградити једним кратким писмом од тог поступка, али ми је уредник изјавио да власник. „Мисли“, Г. Јанковић, из обзира, према, Г. Пајндуровићу као свом пријатељу и доскора 55М уреднику „Мисли“ жели избећи у свом листу отварање полемике са њим.

Ствар ми је постала сајавим јасна и ја сам са Г. Пандуровићем прекинуо све дотадашње везе, желећи тиме прекинути и целу даљу аферу са, „Хамлетом“. Али Г. Пандуровић није на том остао, Он је одједном окренуо фронт, и док сам ја ћутао, он је отпочео с нападајима на мене, под потпигом и под шифрама, ма којим поводом, поводом лремијере „Богојављенске Ноћи“, поводом поезије Растка Петровића, и т. д. Ја сам на све то равнодушно ћутао. Имао сам у својој књижевној каријери и тежих искустава, и у овој средини у којој сам, навикао сам на, свакојака изненађења, па сам и то најновије непријатељство Г. Пандуровића хладно крвно и без икакве реакције примио. Оставио сам да он на неки начин сам измири своја ранија похвална мишљења о мени и мом раду, од свог нејранијег есеја о мојој поезији у његовој и пок. П:5-а „Књижевној Недељи , па до бележака у „Мисли“ поводом мојих „Погледа и Покушаја“, и своје нове памфлетске нападаје на свог тако рећи дојучерашњег пријатеља и једног од првих и вредних сарадника, „Мисли“. Шришиком његовог поновног шреувима.ња уредништва „Мисли“, које сам ја из лиспих разлога морао одбити, тадашњи власник и мој лични пријатељ Г. Никола Распоповић, покушао је да загтлади цео тобожњи неспоразум, да би осигурао листу моју сарадњу. Али се и то покварило.

Јер док се мени шрилазило с извинама и уверењима о будућој лојалности, радило се на другој страни да. се изиграм и нагрдим. У брзо ми је цела игра постала не само досадна, но ми се и згадило све, и ја сам сасвим категорично одбио сваку даљу сарадњу на „Мисли“, и све везе са Г. Пандуровићем. Његови потоњи испади против мене остали су ми исто тако равнодушни као и они ранији,

Али није ми остао равнодушан његов даљи поступак са преводом „Хамлета“. Г. Пандуровић је наиме успео да свој превод, чију сам историју и карактер постанка, изложио, преда Орш. Књижевној Задрузи, и да га Задруга прими у своја издања. Када је одлука Задругиног одбора била 06јављена у новинама, ја сам сматрао за своју дужност да скренем пажњу Задруви на факта о том преводу, и поред кратке историје превода исписао сам све стихове „Хамлета које Г. Пандуровић цитира у „Мисли по свом сопственом преводу, а упоредо с њима исписао сам одговарајуће стихове по мом раније штампаном преводу. После извесног чекања, добио сам од Задруге одговор у коме ми се јавља, да је Управни Одбор донео оно решење о пријему Г. Пандуровићевог превода „Хамлета“ према опширном, мотивисаном реферату Г. Богдана Поповића, као нов покушај песничке интерпретације Шекспира, и да је једногласно решио да и после мог писма остане на том раније донстом решењу. Из одговора Задругине Управе није јасно да ли је Г. Б. Поповићу позната била историја и веза Г. Пандуровићевог превода са мојим, Неки пријатељи и познаници Г. Поповића говорили су ми да Г. Поповићу мој превод није био познат, и да га при рефералу о 1. Пандуровићевом није увимао у обвир. То би са Г. Поповића скинуло одговорност, и она би сва остала на Управном Одбору Задругином. Тачност ових причања нисам могао провзрити, Мени је у осталом са, свим све једно да ли је Г. По“ повић за мој превод знао или не, да ли и он сноси одговорност, или можда управо част за пријем Г. Пандуровићевот „превода“ или не, или она, припада сва Управи Књижевне Задруге. То је ствар самога. Г. Поповића и Управног Одбора Задруте, Ја најводим факта. 'Овај последњи био би стварно и крај ове историје, када се она не би наставила у Чар. Позоришту. Но то не спада овамо, и ја ћу то на другом месту расправити.

Ва тистининтост (свега панетог ја примам на себе пуну одговорност, а потврдиће је јр свз лично“ сти напред дитиране, у колико је која од њих заинтересована и наведена.

Као што (се из свега изложеног види ја у сд= брани свог ауторског права као шреводилац „Хам= лета“, п у спречавању једног литерарног скандала, како (сам овај чин назвао не ја него други, нисам имао успеха. Ја га, дакле, не очекујем ни у будуће. Но (бев икаквог обзира на то, ја испувавам своју дужност до краја. Далеко је при том од мене и помисао да ја тражим за себе неки монопол за. превођење Шекспира. Натротив. Моји погледи о превођењу. уопште и шревођењу Шекспира познати су. Моја скромност ју овом послу равна је мом поштовању шрема Шекспиру и његовом делу. Оваку стварну помоћ и поправку увек сам с највећом потовошћу примао. Искрено бих се радовао сваком ко би (се осим мене дао на тешки и незахвални посао превођења Шекспира код нас. Искуства која сам