Покрет

покрЕТ

379

ницу за пример како и од почетка, чак и кад су ове деформиране, настају народне речи: Бумбар, делипар, сео цар, на каншар, жерипан, пеливан, мерили га, по вас дан, паде па се скљуси, и рече му шу си. Или мешавина са декадансама: Сенци, менци, на каменци, штука, пука, капа, глува, од јабуке, на поље. Има оних јединствених, за које ћемо се залуд питати нису ли то биле какве религиозне Песме, ил какве враџбинске формуле, надмашујући својом лепотом често и најдивније што имамо у нашим народним умотворинама: Иди шамо, Ид овамо, Где ши кажем, Где ши рекнем. Ниши близо, Ни далеко, Већ у дворе Јаворове. Где се Дева Породила, Христа Бога [0вијала, У злаћене Одеждице, И свилене Пеленицс, Где је сина Подојила, Светом дојком Машерином. Амин. Тако је! — за које ћемо се залуд питати такође нису ли заслужиле да уђу у нашу херојску епопеју борбе и напора за слободу: 7 О] олово Дедилово, Бојно копље Деспошово. Деспот паде, На громаде, Громаде се Разорише, Срби главе Изгубише: 1 Ој јоване Готоване, Гошов мени, Гошов теби, Сви ти коњи Пошковани, И волови Соколови, Соко паде, Па тарабе, Тарабе се Поломише, Турци главе Изгубише.

У данима нашега детињства, жељни да изразимо масу ствари, осећања, сензација, којима не бисмоумели наћи екиваленте у матерњем језику, или за које би нам се познате речи учиниле и сувише обичним, жељни такође да имамо један свој специјалан језик којим бисмо између себе само општили, мл смо проналазили неки свој. Састављали смо слогове који би нам дошли на дохват у фантастичне речи, па овеу још фантастичније реченице, и тако смо се међ друговима разговарали по читаве вечери, не разумевајући никако један другога, али замишљајући, бивајући скоро убеђеним, да то ипак на неком нама непознатом језику нешто мора значити, да у опште свака комбинација гласова мора имати једно реалистичко значење. Ширим образовањем, мислили смо, може се постићи да се ма који језик, ма какве гласовне комбинације могу схватити као интерпретација разних осећања, мишљења и т. д. Сањали смо свакако о оном „немуштом“ језику народних приповедака чија тајна као да је лежала баш у томе, и који је био кључ и општења у животињском царству. Онда су нас старији другови научили некој врсти врло примамљивог општења, због тога што се овим могло, и неразумен од других, врло лако разговарати, а и што су ти други могли помислити да је језик којим тад разговарамо стварно неки стран језик. То је била нека врста говорне шифре, која се добијала уметањем, за сваким правим слогом, једног лажног слога састављеног од увек истог сугласника и самогласника истоветног са оним у претходном правом слогу н. пр. реч: отац, изговарана је као: овотавац, или опотапац, или омотамац и т. д. Тако да је разговор при игри овако текао:

— Штопа топо копопапаш 2

— Рупупупу.

— Штапа ћепе типи рупупапа 2

— Дапа лопожипим вапатрупу.

— Штапа ћепе типи вапатрапа 2

— Дапа папарипим препеђупу.

— Штапа ћепе типи препеђапа 2

— Дапа пупутипим твопојепе пипилипићепе.

— Штапа типи чипинепе мопојипи пипилипићипи2

— Јепудупу мипи пропосопо.

— Апа типи шпопо ниписипи запагрападипиопо2,..

У време француског симболизма, песници као Бодлер, Лотреамон, Рембо нарочито, покушавали су да реализују једну „алхемију речи“, да им језик буде исто тако изненадан, значајан и одговарајући тачности, као што изненадно и непосредно појављује се осећање и емоција, као што је изненадна потреба за изражавањем, као што је случај са музиком, чији смисао није сталан за свакога, није истоветан, али чија је сугестивност толико моћна и повезана, да је по ниансијацији далеко изнад језика; нарочито кад је реч више о линијама којима живи емоција но о суштаственој вредност емоције саме. Овај напор Симболизма није успео, али сам труд донео је не-

колико примера најчистије уметности, најбистрије

атару

Св. Ђорђе, икона из ХУ! века, бизантског стила са народним! карактеристикама. Својина Г. А. Дерока! (о .= . ===!

лирике по природи њене унутрашње емоцијалне грађе. Тако многе песме Верленове („[е5; запр!от5 1опаз де тлогопх де [Р ашотпе Феззет! топ совиг а4' ипе гапршеиг топотопе“, или „Та Шпе Фапсће ши дапх [25 рогу, де сћадие бтапсће рат! ипе тогх...“) необично су блиске својом ритмиком нашим разбројницама. Реч сама ипак није била нападнута. Тек најмодернији духовни, лирски напори француских дадаиста, за Рембоом и Аполинером, покушавши поезију чисте непосредности, чисте подсвести, разорили су јединство речи, тражећи неку врсту сугестивних речи фабрицираних увек у моменту нужде, на наковњу осећања а под чекићем инспирације, ако се тако смемо изразити. Овога пута, истоветно као у нашим бројаницама које је у својој младости испевао цео народ, једина шема по којој се речник друштвени враћао у ове лирске комбинације, био је закон подсвесних асоцијација. Једна реч повлачила је по једној тајанственој логици другу за собом, једна визија другу. Надало се да ће лирика доћи до савршене разврстаности индивидуалитета, до оног што је најзначајније