Покрет

Шо

покрет

Воз се креће у правцу извора светлости муње у В и очигледно је, да ће при довољној брзини воза пре стећи светлост муње из Ву М', него из . А у М!. Човек који седи у вагону у тачци М' рећи

ће да је муња ударила пре у В него У А. |

Значи, да је појам „једновремено“ релативан, т. ј. што је једновремено за једно односно тело у миру (насип), није једновремено за друго у кретању (воз). Свако односно тело има своје нарочито време. Податак времена има смисла само у случају ако се наведе и тело у односу на које важи тај податак. Дакле и време је релативно.

Физика је пре теорије релативитета прећутно увек претпостављала, да је податак времена апсолутан, т, ј. независан од стања кретања односнога тела. Ова је претпоставка, као што смо видели, немогућа. Кад пак отпадне ова претпоставка о апсолутном времену а уведе се релативно време у односу на разка тела која се крећу или мерују, отпада и конфликт који се био привидно појавио у претходном расматрању између принципа релативитета и закона простирања светлости у вакууму.

Релативитет простора и ма- На сличан начин долази тематички изрази за оба Ајнштајн и до резултата релативитета, о релативитету појма просторнога одстојања (што у осталом следује из релативитета времена) и изводи закључак и за јединицу мере као и за јединицу времена, да су релативне и да зависе од кретања или мировања односнога тела.

_ На питање: да ли се може замислити релација између места и времена појединих појава у односу на оба односна тела (вози насип), тако да сваки светлосни зрак има исту брзину простирања С и у односу на воз и у односу на насип, одговара Анштајн потврдно и служи се образцима познатим под именом Лоренцових трансформација (по физичару Х. А. Лоренцу.)

По тим обрасцима може се сем тога доћи и до другога епохалнога резултата теорије релативитета. Добива се на име за свако тело које се креће извесном брзином контракција у правцу кретања и успоравања хода сатова, ако их крећемо извесном брзином.

Та контракција износи толико да, ако је брзи: а светлости С а кретање тела М, онда је дужина тела

метара. За време важи образац између два

пи |1 удара сата |

секунде, а није више равно

једној секунди.

За у = с добили бисмо у првом случајубау со. За “у > с добили бисмо имагинарне корене. Из тога закључује, да је у теорији релативитета брзина светлости гранична брзина, коју не може никакво стварно тело да достигне а камо ли престигне. Она је апсолутна као што је рецимо — 270'% апсолутна нула за топлоту.

Потврде специјалне теори- Пошто у пракси можемо је релативитета Р!теаи-ов да покрећемо штапове и

покушај сатове само брзинама, које су према брзини светлости незнатне, тешко је из-

вести експерименат за потврду теорије релативи-

тета. Међутим она се показала до сад увек тачном за случајеве где су брзине кретања велике.

Ако имамо једну цев пуну течности која мирује, простираће се свеглост кроз течност одређеном брзином, рецимо у. Питање је којом ће се брзином простирати светлост кроз течност ако се ова креће брзином у.

цев.

По класичној механици ова је брзина М = У ЛМ а по Ајнштајновој теорији релативитета 5 МЕ МА

Јо Експерименат је овде од пресуднога значаја. И заиста Елеацџ, 8 затим и Геетапп, овај последњи до на ! проценат тачности, нашли су да се брзина простирања светлости која се креће кроз течност у кретању слаже са резултатом добивеним по обрасцу теорије релативитета. Што је најглавније, теорија релативитета не узима у помоћ никакве хипотезе о физикалној природи течности, као што су узимане за објашњење разних брзина светлости за овај експерименат пре теорије релативитета.

Практична вредност за и- Све до сад поменуто може спитивање природних за- да се сведе у следећи став: кона Сваки природни закон мора да буде такве природе да остане закон истога својства, ако се у место просторно-временских про: менљивих Х, У, 2, 1 првобитнога координатнога система К уведу просторно-временске променљиве Х', У, 2' и # другога координатнога система К', при чему је математичка веза између количина са и без запета дата Лоренцовом трансформацијом. Укратко: општи природни закони су коваријантни у односу на Лоренцове трансформације.

Има дакле одређена, математичка погодба коју теорија релативитета прописује природном закону. На тај начин она постаје врло драгоцено помоћно средство при изналажењу општих природних закона. Ако би се опет нашао који природни закон, који не одговара овој погодби, онда би била поништена бар једна од обеју основних пр.тпоставки теорије.

Општи резултати теорије Специјална теорија реларелативитета тивитета је произашла из електродинамике и оптике. На томе пољу она ранију теорију није много изменила, али је теоретску зграду, т. ј. извођење закона, знатно упростила и, што је несравњено важније, знатно смањила број међусобно независних хипотеза на којима теорија почива. Оза је Махуе!-Гогеп-овој теорији подарила такву евиденцију, да би продрла свуда код физичара, па и да не говори експеримент толико у њену корист.

Најважнији резултат опште природе до кога је довела специјална теорија релативитета односи се на појам масе. Физика пре теорије релативитета зна за два става одржавања од основнога значења. То су: став о одржању енергије и ставо одржању масе. Оба ова фундаментал'а става појављују се независно један од другога. Помоћу теорије релативитета стапају се оба ова става у један. Став о