Покрет

покрет

значило тражити нешто «немогуће, а у овом одучају то би

било у толико бесмисленије што је немопуће у _ исто време и непотребно. Није потребно ником да Хрвати „мењају душу: за нормалност срдцеко-хрватаких _односа, дакле за консолидовање ове државе, довољно је

да измене своју досадашњу шолитику која је била нереална и, трема томе, штетна за све нас, за саме Хрвате највише. Ту реалну хрватску политику не могу, за Хрвате, водити (Срби, зи зато Радићево (наследство не може постати прћија сртеких атолитичких странака, — сем у (два случаја: у случају штоттуне пасивности, или у случају потљуног моралног слома. хрватских маса. Шрва евентуаност значила би шпродужење старога зла: читав наш северозапад остао би парализован као што је ланас: Хрвати би се и даље осећали само као чинилац тасивне ресистенције. Друта евентуалност још је нетшто гође, и њу нико равуман не може желети.

Шошто тако стоје ствари, аршеки политичари би можда добро учинили, ако би у будуће били мање предузимљиви међу Хрватима. Јер та њихова предузимљивост, како доказује искуство за ових шест година, није донела користи њи њима, ни Хрватима, ни Држави. Обрнуто, искуство некадашње Хрваљеко-Орпске Коатиције, у којој су биле српске и хрватске странке, доказује да је моцућ интиман однос између (рба и Хрвата, груписаних ју засебне тартије. Зашто се не користити тим искуством У

Покрет (од 31. јануара, 1925. г.)

ро ИАА

Пред орања, раног неког пролећа мутно надувеног од мокрих магла и набреклог од растаљених снегова, затурише к:вгу Штаке. Пламеном из потмула букну брат на брата, севнуше ножи иза паса и било би по расквашеној земљи крупних капи крви, да не паде Ристанова Митра таман усред њих, као усред колибе у пламену, хватајући голим длановима беле ножеве.

Тада раскућише Штаке оно своје црне сиротиње и други прошупљени, полуизгорели и сасвим поцрњели кров мртвих маја и добрих старих домаћина сарањених украј пута у растовима, распаде се у пет ситних у црну земљу загњурених кровова око бедне старе рушевине, а под њеним пустим и од укрућене чађи храпавим и црним гредама, не оста нитко сем Ристана Штаке. Њему је рат отворио лубању — Бог да прости шрапнелом — па се је врло лепо могло видети, где пол кожицом танком као цигар-ћате, пулсира његов бедни сељачки мозак; те видећи Штаке рупу, кроз коју је Ристану памет исцурила, према томе се и равнаху, па њега допаде најгори тал, најјаловија земља и он најдуље оста у старежи, јер није могао да. „сагради“. Допаде га двоје мршаве крмади, један пе: тад и Мацуља, кравица са две риђе мрље и лепим правилним роговима.

У разваљеном кокошињаку оста само Митрин петао, те како и он потецаше од куће зараћених Штака, беше плаховито и накострушено звере; бесно се је надимао и љуто продирао на далеко храпавим кукурекањем, док одједном заклокоташе црвене воде пролетње под трулим кокошињаком, те један узаврели вал, црвен као вал растаљена бакра, диже славодобитно једним самим замахом као кад се некоме на јуриш избије из шака барјак — цео кров кокошињака и на крову Митрина петла. Величанствено се заталаса кров, великим и лепим таласом, горе доле преко бучних црвених

· 339

смеју и не мопу да траке од Хрвата оно, што је сам г. Трумбић, (у Уставотворној Окушштини, тражио од Срба: да измене душу, Није потребно да Хрвати мењају душу нити има тако шушљег политичара међу Србима, који би од Хрвата, тражио оно, што г. Трумбић тражи од Орба. За нормирање наших односа, потребно је, да они измене своју досадању политику која је била нереална и штетна. Кад то буде учињено, ту реалну политику за Хрвате, неће требати да воде (Срби, и ради тога г. Радићево наследство не може бити шрћија дршеких политичких странака, — изузевши два случаја: у случају потпуне пасивности, или у случају потпунога моралног слома хрватаких маса, куда их, ув све то, воде и Заједничари. А у оба случаја, дошло би до кобних последица које нико разуман не може желети.

Кад тако ствари стоје, српаки политичари би боље учинили, ако у будуће буду мање предузимљиви међу Хрвавапима. Непотребни су тамо разни Шротићи, Давидовићи, Аранђеловићи, Ивановићи и Поповићи, јер њихова тредузимљивост, — а то јасно доказује искуство из последњих шест година, — (није донела користи ни њима, ни држави. Обрнуто, искуство некадање Оршеко-Хрватске Коалиције, у којој су биле арпоске и хрватске (странке, декавују да је ипак моућ интиман однос између Орба и Хрвата. Кад је нестало те полипичке формашије, за чим сада само треба искрено жалити, имамо нову, младу и снажну формацију у којој су исте личности из старе српако-хррвашске коалиције. Пред нама су важни и одсудни дани. Зашто се не би користили тим старим некуством, које ће нас, коначно, довести потпуном јелтнству г

Реч (од 15. марта, 1925. г., без навода извора.)

МАЦУЉА

вода и зачуђени петао отпутова у боље крајеве. Обоје крмади се некако одмах иза деобе разболе, и то обоје у један дан, и узалуд их је Митра брижно полегла једно поред другог на гуњеве што их извуче испод деце, тако да деца остадоше спавати на голој земљии; узалуд их је покрила до ушију, узалуд је проклечала и прокукала до њих целу ноћ, не допуштајући да их Ристан коље и надајући се да ће их оздравити; пред зору, оба су издахнула.

(Оста сама Мацуља, кравица, којој је Митра сваки дан обећавала, како ће и они док само окопају оно кукуруза, одмах „градити“. Извињавала јој се тиме, што ти кукурузи њихови неће никако да расту; ето деверови јој већ и окопали, а у њих јако пробише земљу. А они су, има већ недеља дана, „изабрали место“, довукли из воде камења и ископали на „месту“ јаму за креч. ћути Мацуља кравица шарена, па не да јој тврдо верује, али не брани јој млека. Нека налије и ону највећу ћасу за бабу Петрушу и ону мању за сакату Јоку и нека најмањем детету залије обилно мандру, само нек јој остане телету, јер волије Мацуља нејаком свом телету, још сасвим пахуљастом, него целом свету широкоме.

И тако Митра свакога јутра, налева највеће своје ћасе густим Мацуљиним млеком и срећно их носи и гола и боса, преко дубоких блата Штакиних зајаза, баби Петруши и сакатој Јоки, чије подивљале кланице, пећ годинама празне зевају. За њом се, свака на својим вратима, помоли пет јетрва, те се надму смејати хватајући се за бокове, пустој будали, босоногој и голотрбој, где са својим највећим ћасама јако умужена млека, крену у село, а у кући јој оно троје голик црва гута неслане комаде мандре, јер јој црни Ристан још не намаче соли, да посоли над огњиштем бакрач. Кад се Ри: стан помоли из дрва, оне узму довикивати, тобоже ко једна другој: Виђе л секо Цвијо, Ристановицу;