Полицијски гласник

112

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

В1>ОЈ

дође време, да се више нема. Никола зловољан.... Љути се... Она га теши... — Ама, чујеш М..., рече Никола, не марим што се нема, могу и трпети. Али ево муке моје. За дан-два морам да идем у Сарајево. Зову ме по оној мојој маси. Све је готово, само решење да подпишем, па да примим својих 8.000 Фор. у сребру, сем »грунта* од кога ћу приход вући.... А могу га вала и продати.... — Па и шта ћети? вели му М. — Право кажеш, шта ћеми! Продаћу и магазе, и њиве, и кућу, која је баш преко од »штајер-амта® (пореско оделење). И за то све могу да узмем у најмању руку 8.000 Фор... Паре су то, мој брајко, паре ! Хе, како ћеш онда славно живети... За то, нађи ми пара да идем у Сарајево. — А од куд да нађем ? Никола нешто размишљаше. — Ха, биће пара!... викну весело. Да иродамо овај цео намештај. Задржи за себе један душек, јорган и два јастука. Доста ће ти бити за неколико дана, док се ја из Сарајева не вратим. А онда, уживај! Накриви капу на лево уво па уживај !... Кажем ти, онда само — уживај ! И лакоумна жена иристаде на овај план свога кирајџије. После два сахата, у кући газдарице М. не беше ништа друго, до један креветац са нужним постељним стварима. Све су друго јевреји купили и однели у своје магазе у »Фишеклијској улици«. Никола је дошао до лепих пара. Опростио се веома љубазно са својом газдарицом и крену се за — Сарајево, Да ли је он одиста одмах и отишао у Сарајево ? Видећемо. Док му је трајало новаца од продатог иамештаја газдарице М. он их је трошио по београдским пивницама, а кад је учачкао и последњи марјаш, ударио је у нове преваре. Нађе своје старе познанике, Секретара министарства финавсије Н. и учитеља београдске основне школе Ј. Б. Њих је салетео да му подпишу меницу од 500 динара. Говорио је и њима, како има у Сарајеву да прими неко огромно наслеђе; како ће већ он њима бити »признателан« и т. д. И људи ко — људи повероваше му. Стегоше срце и подписаше му меницу на суму од 500 динара. Ову је меницу Никола врло лако есконтовао код једног овдашњег новчаног завода. Сад је имао опет пара. Решио се, да иде у Сарајево и да тамо — помузе другу краву музару. Од учитеља Ј. Б. дознао је, да тамо он има брата свештеника, па му је и то добро дошло за његове даље нланове. Он на све рачуна. Он ни једну ситницу не пропусти, а да је добро не претресе и о њој свој суд донесе. После неколико дана, Никола је отишао у — Сарајево. * * * У Сарајеву Никола је тек развио своју неваљалу а уједио и стидну акцију. С једне стране експлоатисао је босанску, земаљску владу, као њен шииун противу Срба, а с друге стране обмањивао, је — женске, обећавајући им златна брда и вавилонске куле. Није оставио на миру ни брата учитеља Ј. В. који је тамо свештеник. Од њега је искамчио за Ј. Б. три киле добра требињска дувана, а за себе 15 Фор. Наравно, да је то била моментана позајмица, коју ће он »часно вратити« чим у Београд оде. Некој тамошњој сиротој учитељици. г-ђици Пишкорићевој, која је на вишој девојачкој школи, предигао је на фини начин све што је и.мала. Он је лагао а она му веровала... Кад је видео да у Сарајеву нема више меда за њега, отишао је у Жабаљ, средиште некадање старе шајкашке границе... Сирота учитељка г-ђица Пишкорићева, кукала је црнога Маринка. Њу је Никола лагао да ће је узети за жену, и да ће због тога прећи у католичку веру (јер је она те вере). Колико се зна, он је варао и босанскога надбискупа Штадлера, обећавајући му, да ће радити на томе, да православне Србе преведе у католичку веру. И за то је добијао награде. Дакле, свуда и на сваком месту, он је био доследан самоме себи : варио и пљачкао... Међутим, историја ове учитељке у погледу односа са Николом, велика је, и она би сама за себе била једна веома лепа и занимљива приповетка. Но како' у њој раде и млоге високе политичке лнчности, земаљске сарајевске владе, то ћемо, је за сада оставити недодирнуту, а вратићемо Се на Николу, који је из Сарајева отигаао у Шабаљ.

У Шабаљу се Никола упознао са — Јелицом Шикопаријом, девојком, која је у своје време играла доста важну политичку улогу у Босни. И ако је Јелица била пуна искуства, опет је пала у замке Николине. И њу је он фино до голе душе опљачкао. Предигао је све драгоцености и ствари од вредности, па је и њу оставио, бацио, као што човек баца — оцеђени лиму на — улицу. ( наставиће се).

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА, I. ВРАЧАРЕ. 1. Стојка Јовановић, врачара — циганка. — Г. писаре, она Стојка врачара и у апсани је отпочела да врача и баје. Једна жена жали ми се, да јој је јуче Стојка узела дипар за неки лск од главобоље, па |е ни до овог часа није глава прошла. Овако једног дана по подне рапортираше стари апсанџија Управе града Београда писару кривич'. одељења управиног.. . После једног сата, што га је Стојка ировела у ћелији, преварена жена дошла је до свог динара. Лек, којијој је Стојка дала од главобоље, била је једна расечена главица црна лука посута прашином. Сојка је једна од најстарији врачара.Због врачања била је небројено пута у затвору, па и сада је издржавала тридесетодневни затвор. На тај затвор осуђена је пресудом кварта врачарског од 21. Фебруара тек. год. № 2105. и 23. марта. 2. Ленка Јовановићка, врачара и картара. — Ти баш врачаш Ленка ? — Врачам господине! А што да не врачам ? Ја никога не зовем, но идем по кућама. Они сами долазе код мене и моле ме да им врачам. — Па ко ти то долази ? т Ко ? — Свет господине! Цео свет долази код нас. Ја сам врачара највећој господи, госпођама, госпођицама, раденицима и раденицама. ц свакоме. Све су то моје муштерије; свима ја подједнако врачам. Нисам ја крива што је овај свет луд .... ,— А јел' ти она јучерања госпођа долазила више пута ? — Јел питаш за г. М.? Та ми је досадила. Има 4. месеца како ме салетила, да^ уврачам њеном сину, да не узме неку девојку у коју је заљубљен. ' —• Пајесилиму уврачала ? — Јесам ја! Нисам ја нека луда као што ви мислите. Хоће госпођа да јој »џабе« врачам. — Како »џабе« кад си јој узела 9 банака? •— Па зар је то много господине. Девојка ће ми три пута винте дати, кад се уда за њеног сина.