Полицијски гласник

№0Ј 2&

полицшски гласник

197

Пресуђује Да се оптуженн Марко, за оно дсло казнн. са петнаест дана затвора о свом трошку, да нлати 2 динара у такс. маркама за ово дело иступне нрироде, и сведоку Алекси - 2 динара дангубе. Саопштити пресуду и одмах изврптити — § 15. и 10. полиц. уредбе. Од суда општине марковачке 3 јуна 1899. г. Бр. 704 у Марковцу. Писар. Иредседник суда Кметови. ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА с руског Јефта Угричић 1 0 (иаставак) Степенице су биле узане, стрме и све поливене помијама. Све кујне свију станова на сва четири спрата отварале су се на ове стененице и стојале су тако отворене по цео дан. Због тога је ту била страшна запара. Само су се пели и силазили послунштељи са књигама испод руке, и разни људн обојега пола. Врата за саму канцеларију била су такође широм отворена. Он уђе и застаде у предсобљу. Ту су стојали и чекали све неки сељаци. Овде је тако}>е била ужасна запара, а осим тога чисто је гушила свежа још довољно неосушена боја повопремазаних соба. Нричекавши мало, он се усуди примаћи се још у напред, у оближн.у собу. Све су собе биле Мале и ниске. Узкасно нестрнљен.е га је вукло све даље и даље. Нико га није бпажао. У другој су соби седели и писали некакви практиканти, који су били непгго мало боље одевепи од њега, по изгледу некакав чудповат парод. Он се обрати једноме од њих. — Шта ћеш? Он показа позив из канцеларије. — Ви сте ђак? запита овај, нотледавши на позив. — Јест, бивнш ђак. Практикапт га иогледа, али без икакве радозналости. То је био пекакав ванредно чупав човек, са пепомичннм изразом лица. »Од овога нећеш ништа дознати, јер је њему све равпо до мора," помисли Раскољњиков. — Идите тамо деловођи, рече практикант, и пружи упапред ггрст, иоказујући чак на последњу собу. Он уђе у ту собу (четврту ио реду), тескобну и дупке набијену публиком, — људима нешто чистије одевеним, него у осталим собама. Међу присутнима биле су и две даме. Једна у жалости, сиромашно одевепа, седела је за столом преко пута од деловође и ненгго писала према његовом диктирању. А друга дама, врло дебела, сасвим црвена, са пегама у лицу, угледна жепа, а већ и веома раскопшо одевена, са брошем на грудима, у величини малога тањирића, стојала је на страни и нешто очекивала. Раскољњиков утрапи деловођн свој позив. Овај баци само један поглед на хартију, рече: »причекајте,« и продужи посао са дамом у жалости. Он дану слободније. — „Јамачно није оно! к Мало по мало стаде се храбрити, и трудпо се свима силама да се ослободи п прнбере. »Каквагод глупост, каквагод, ма и најмања непажња, и ја бих се могао сасвим одати!... Хм... штета, што овде нема ваздуха," додаде он, — »занара... Глава ми се још више запоси... и разум такође...« Осећао је у целом свом организму ужасну несређеност, тако, да се и сам бојао, е се неће моћи савладати. Он се трудио да се ма за штогод закачи и ма о чему да мисли, о нечему сасвим споредном, али му се го иикако није дало. Деловођа га је, у осталом, веома занимао: да му је да што год погоди по његовом лицу, да га прозре. То је био веома млад човек, од двадесег и две године, са црпомањастим и живахпим лицем, које је изгледало старије од његових годипа, одевен по моди и кицошки, с раздељком до потиљка, зачешљан и напомађен, с многим прстењем на белим, четкицом очишћеним, нрстима и златним ланцем на прслуку. С једним присутним странцем

проговорио је, шта-више, и две-три речи Француским језиком и то доста добро. — Луиза Ивановна, седнте, рече он, као узгред, накинђуреној пурпурно-црвеној дамн, која је непрестано стојала, као да није смела сама сести, ма да је столица била поред ње. 1сћ с1апке, рече ова, и лагано се са свиленим шуштањем спусти на столицу. Отворено илава њезина аљина с белим чипканим украсима, која је изглеДала као ваздушна лонта, раширила се око столице и заузела мал те не половину собе. Замирисаше њеаини парфими. Али дама се очевидно снебивала због тога, што је заузела половину собе, и што су се од ње тако распростирали мириси, ма да се и смешила и збуњено и дрско у исти мах, али са видним немиром. Дама у црнини сврши најзад свој посао и спремаше се да иде. На једаннут уђе у собу лупајући, веома гипко и некако особито крећући плећима са сваким кораком, ОФицир, баци капу с кокардом на сто и седе у наслоњачу. Накинђурена дама, чим га спази, одмах подскочи с места, и с неким особитим усхићењем стаде се клањати; али ОФицир не обрати на њу нн иајмање пажње, а она већ није више смела пред њим да седне. То је био помоћник кваргалног надзорника, с риђим, на обе стране хоризонтално накострешеним брковима и са ванредно ситним цртама лица, које, у осгалом нису ништа особито изражавале, осим непгго насртлшвости. Он погледа са стране и, у неколико, с негодовањем на Раскољн.икова; већ и сувише је бедно било на овоме одело, и не гледајући на његов положај, држање му никако није одговарало оделу; Раскољњиков је био необазрив, да га је сувише дпректно и дуго гледао, тако да се овај нашао чак и увређен. — Шга хоћеш ти? викну, вероватно чудећи се, што се оваква одрпаница и не мисли иоплашити од његовог громовничког погледа. — Позван сам... нозивом... одговори којекако Раскољњиков. — То је због потраживања новаца од њега, ђака, пожури се деловођа, остављајући акта. — Ево! и он пружи Раскољњикову једну свеску, показујући му у њој место: — прочитајте! »Новаца? Каквих поваца?« мислио је Раскољњиков, »н.у... мора бити, дакле, да насигурно није оно! к И он уздрхта од радости. Би му на једанпут веома, неисказано лако. Сав му се терет свали са срца. — А у које вам је доба наиисано да дођете, господине! узвикну поручник, све се више и више из неког ненознатог узрока љутећи: — иисано вам, да дођете у девет, а сад је већ дванаести сахат! — Мени су донели тек пре четврт часа, гласно и преко рамена одговори Раскољњиков, који се такође изненада и неочекивано наљути, налазећи, шта више, у томе неко задовол..ство. — И то је доста од мепе, што сам овако болестан и у грозници дошао. — Немојте викати, молим вас ! — Ја и не вичем, него сасвим обично говорим, него то ви на мене вичете; а ја сам ђак и не допуштам да се на мене нико издире. Помоћник се голико разјари, да у први мах не могаше ни речи проговорити, само му је пљувачка излетала на уста. Ои скочи с места. — Изволте ћу-у-у-тати! Ви сте у судници. Немојте бпти гр-р-руб, господине! — Па и ви сте у судници, узвикну Раскољњиков, — а осим тога што вичете, ви и пунгате, дакле све нас вређате. Изговоривши то, Раскољњиков је осетио неисказану насладу. Деловођа их је гледао смешећи се. Ватрени поручник био је очигледно збуњен. — То се вас не тиче! викну ои иајзад некако неприродно гласно: — него деде ви дајте одговор овде, који се од вас тражи. Покажите му, Александре Глигоријевићу. Тужба противу вас! Нећете да илатите! А гле, како Ми се ту осоколио! Али Раскољњиков већ није више слушао, него жудно дохвати артију, тражећи што пре одгонетку. Прочитао је једанпут, двапут, и није разумео. — Па шта је то? запита деловођу. — Па то се тражи новац од вас по меници, наплата полицијским путем. Вн треба или да платите са свима трошковима, казнама и осталим, или се морате писмено изјаснити, кад ћете моћи платити, а заједно с тим и да се обвежете, да