Полицијски гласник

198

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25

ире исплате нећете напуштати престоницу, нпти продавати и скривати својега имања. А повериоцу стоји од воље да прода ваше нмање и с вама да поступи по закону. ■— Ама ја... нисам никоме дужан! — То нас. се већ ништа не тиче. Ми смо добили за наплату законито протестовану меницу од сто петпаест рубаља, са прошлим роком, коју сте ви пре девет месеци издали удовици, колешкој асесорки Зарнициној, и која је од удовице Зарницине плаћањем прешла на дворског саветника Чебарова, и сад ми тражимо да се о томе изјасните. —• Та она је моја газдарица! — Па шта је с тим, ако је газдарица? Деловођ га је гледао са снисходљивим осмејком сажаљења; али, у исто време, и у неколико ликујући, гледао је као на новајлију, који је наишао на прву ватру : »А? како ли ми се сад осећаш? Али шта је, тпта је њему сада стало до менице, до наплате! Зар је било вредно, да се сада због тога са своје стране ма и најмање узпемирује, или чак и пажње на то да обраћа! Он је стојао, читао, слушао, одговарао, па чак и сам питао, али све то бесвесно. Ликовање због самоодржања, спасење од страшне опасности, — ето, шта је у овом тренутку испуњавало цело 1вегово биће, без предвиђања, без анализе, без будућег загонетања и одгонетања, без сумњања и без питања. То је био тренутак потпуне, непосредне, чисто животне радости. (Наставиће ое).

ЗЛОЧИНЦИ У ПОВРАТУ Из статистичког годишњака за немачку царевину види се, да од свију криваца, кажњених у току једне године због злочина или нреступа, налазе се у поврату скоро четири десетине. Злочинци у поврату врше много нарочито понеке кривице, као принуда и претња (50 од сто случајева), убпство са и без предумишљаја (52 од сто), превара (53 од сто), насиље и претња према чиновницима (59,9 од сто), разбојништо и опасна крађа : (0-5,4 од сто); тако исто стоје изнад просечног броја и кривоклетство, утаја и прављење лажних исправа. Ну ова статистика не прави разлику између лица у поврату у опште и злочинца по занату, а то је врло потребно за данашње казнено право ради проналаска средстава за спречавање поврата. Злочинци из навика или злочинци по занату играју врло знатну улогу нод владајућим системом у криминалитету. То су индивидуе, које обичдо од ране младости, не бојећи се казне, упадају увек у злочине, највише исте врсте, и које велики дво свога живота проведу као свакидањи гости у казнениМ заводима. Али и злочинци по прилици, који су подлегли само једном тренутиом искушењу или великој невољи, упадају врло лако ноново у злочин било због рђаве навике које су у тамници добили, било због иемогућности да ио отнусту нађу опет место. -— У Француској је се за пола столећа удвојио број злочинаца у поврату на сто злочинаца. Но Тардеовом извештају било је у Француској злочинаца у поврату на 100 злочинаца 32; ову средњу просечност ни приближно нису достигли планински гтредели и нредели с ман.им варошима. Тамо је било на 100 злочинаца тек 20 у поврату, а, на против, у густо насељеним пределима број злочинаца у иоврату пење се на 40 и 42 од сто. У четрдесет вароши са више од 30.000 становика долази један злочинац у поврату на 307 становника, док један такав у малим варошима долази тек на 712 становника. То је врло значајно — додаје Тарде своме извештају — нарочито кад се има на уму, како се често овде мењају узрок и дејство. Однос се не пригшсује томе, што злочинци у иоврату врве у велике вароши — право пбље проФесионалним злочинцима свакојако је баш велика варош — већ што велике вароши оне, који су једном већ осуђивани, скупљају, групишу их у извесним крајевима и зградама, па се тамо у заједници вежбају у новим злочинима. Много је стало до тога, да се омогу1,и рекласирање јеДнога једном осуђиванога или способнога за поправку, његово поновно увођење у старо стаи.е и занимање. Опште је мишљење, да је главни узрок непрестаНом пеЊању поврата ведика тешкоћа рекласирања ? Да би се овоме иомогло, потребно

је злочинцу једиом осуђеном — у колико се није показао као злочинац ио занату, који у иитересу јавне сигурности не смс бити нуштен — у тешком првом времену по његову отнусту нритећи у номоћ, наћи му одмах место и занимање и омогућити иовратак у друштво, те тиме вратити држави попггена грађанина а породици хранитеља свога. Какав племенит задатак. У овој цељи постоје у свима гдивилизованим западним државама друштва за поправку отпуштених осуђепика. Идеју неопходној потреби оваквога друштва истакао је је код нас г. Таса Миленковић, а доцније је то прихватио „Полиц. Гласник«, »Бранич«, те има изгледа да ће се ускоро и код нас установити друштво за нотпомагање отпуштених осуђеника. Ну, да би овакво друштво могло што боље иепуњавати свој задатак, потребно је да већ једном и држава приступи подизању модерног, сувгзменог казненог завода. Сви знамо како наши садањи заводп грцају од препуњености и да отуда осуђеници излазе покваренији и наученији у своме занату. Шта се може постићи добро уређеним казненим заводом може нам послужити као пример нознати казнени завод у Елмири, у Њујоршкој држави. Тамо се великим старањем за осуђенике постигло, да н. пр. год. 1889. од 2300 осуђеника, који су били осуђени на неодређени затвор, па пуштени на пробу, само су се 15 процената поново одали злочиначком животу. Пример са заводом у Елмири, где се осуђеници васпитавају као укаквој „моралној болници« и спремају за будући частан јкивот , нарочито наставом у једном одређеном занату — није нашао успешнога подранхавања само у Америци и Европи, већ и у — Јааану. При поступању и лечењу злочинаца мора се нравити разлика изме})у злочинаца по занату, који неће да се одају другоме занимању и од којих друштво мора бити стално заштићено (дуготрајним затвором или депортацијом), и злочинаца у поврату, кога је по други пут патерала на злочин немогућност повратка у своје стање, частан живот. Кад се проФесионални злочинци учине стално нешкодљивим, а злочиици но прилици васпитањем и олакшаним повратком у свој поштен живот и занимање сачувају од поврата, тада ће се много, врло много постићи. Криминална статистика показаће много мање страшних бројева, из друштва ће се уклонити штетни и апсолутно непотребни чланови, а место њих довешће се нови, корисни, потребни чланови. Кад се учини да проФесионални злочинци постану нешкодљивим, тиме ће се одузети учитељи онима, који су једном погрешили, сами злочини врло ће се знатно умањити, а ненрестано и кобно множење криминалитета престаће. Жив. А. Л.

0ЛИКЕ ИЗ ПРИТВОРЕНИЧКОГ ЖИВОТА 3. Хајдуци. Било је то маја месеца 1895. год. Служио сам тада као чиновник при Управи града Београда и једно време замењивао сам писара кривичног одељења, који, услед слабости, беше на осуству. Већ неколико дана како радим у томе одељењу и готово уживам у оној мпожиии разноврсних послова његових, кад се једног јутра изненада деси нешто, због чега се, у мало не ратосиљах, не само кривичног одеЛ)вња, већ и саме полиц. струке у опште. Тиче се једне побуне притвореиичке. Сама реч „гшбуна" веома непријатно звучи, па ма у којој прилици била. У прилици о којој хоћу да говорим, она није била само неиријатна; она је била чак и страшна, Побунили се притвореници... Побунили се људи који су целог века крали и убијали... Побунили се они, који су толико пута своје руке у туђу крв умакали... они, који су се давно измирили с том мишљу, да погину од куршума жандармског, па било то на »Кајабурми«, или у затвору, или у потери, или, најзад на ма ком другом месгу... Ето, таки људи беху устали* да стресу са себе „тешке окове«, којим их је друштво, по' њиховом мишљењу, неправедно оковало, и да казне извршиоце те друштвене пресуде — нас јадне полицајце. Ако је икоја побуна потекла из правичнијег разлога то је, нема сумње, ова. — — — — — —• — — — — — — —