Полицијски гласник

254

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 33

— Ви... ко сте ни? продужи Раскољњиков хштати, обраћајући се управо послулштељу. Али се у том тренутку врата опет отворише широм и унутра уђе Разумихин, погнувши се мало због своје висине. — Та ово је права морска кајута, узвикну он улазећи, — увек морам челом да ударим; па и то ми се зове стан! А ти, брате, јеси ли се освестио? Сад сам баш чуо од Пашењке (Прасковије). — Сад се и освестио, рече Настасија. — Сад се освестио, потврди опет послужитељ са осмејком. — А ко изволевате ви бити, молим Вас? упита га, окренувши се на једанпут њему, Разумихин. — Ја сам, ако је по вољи, Вразумихин; нисам Разумихин, као што ме сви називају, него Вразумихин ђак, племићски син, а ово ми је пријатељ. Е, сад, ко сте ви ? — А ја сам послужитељ у нашем бироу, дошао сам овамо послом од трговца Шелопајева. — Изволите сести на ту столицу; а сам Разумихин седе на другу, с друге стране стола. — То си ти, брате, добро учинио, што си дошао себи, продужи он, окренувши се Раскољњикову. — Четврти је даи како готово ништа не једеш и не пијеш. Једва ти је дато иеколико кашичица чаја. Двапут сам ти доводио Зосимова. Сећаш ли се Зосимова? Разгледао те је пажљиво и одмах рекао, да није ништа важно — ударила ти крв у главу или тако нешто. Некаква нервна лудорија, порција ти је била рђава, вели, мало хране, од тога си се и разболео, али да то није ништа и да ће све проћи. Диван дечко Зосимов! Добро је почео да лечи. Па, дакле ? окрете се опет послужитељу, — да вас не задржавам, хоћете ли нам објаснити своју жељу ? Замисли, Рођо, већ по други пут долазе из љиховог бироа; само што пређе није овај долазио, иего други и ми смо се с оним објаснили. А ко је то, што је пре вас долазио овамо ? — А, то је било прекјуче, јесте. То је био Алексеј Семјоиовић; и он је код нас у бироу. — Ама он изгледа да је јаснији од вас, шта мислите? — Па да; он је управо солиднији. — 'Го је похвално; е, па продужите. — Ето од АФанасија Ивановића Вахрушкина, о коме сте ви, по свој прилици, чешће слушали, дошла је, на молбу ваше мамице, преко нашега бироа упутница на вас, поче послужитељ окрећући се управо Раскољњикову. — Ако сте случајно већ при свести — имам да вам предам тридесет и пет рубаља, као што је Семјон Семјоновић добио на пређашњи начин о томе налог од Афанасија Ивановића иа молбу ваше мамице. Знате ли? — Да... сећам се... Вахрушкин... проговори Раскољњиков замишљено. — Чујте: познаје трговца Вахрушкина! узвикну Разумихин. — Како да није нри свести? А, у осталом, сад видим, да сте и ви бистар човек. Ето, видите ! Паметпе речи иријатно је и чути. — Јест, јест, баш је он, Вахрушкин, Афанасије Ивановић и то на молбу ваше мамице, која вам је иреко њега на исти начин већ слала једанпут, ои није ни сад одрекао и ово дана је поручио Семјону Семјоновићу, да вам преда тридесет и пет рубаља, до бољих времена. — Најлепше вам је то »до бољих времена;« није рђаво ни оно „ваше мамице.® Па, како вам се чини: је ли оп са свим при свести или није, — а? — Мени је право. Само би требало потписати рачуи. — Надрљаће! Шта сте донели, књигу или што друго ? — Књигу, ево је. — Дајте овамо. Хајде, Рођо, придигни се. Ја ћу те придржати; подмакни му једног в Раскољњикова".... узми перо, брате, јер су нам сада новци слађи од најчисгијега меда. — Не треба, — рече Расколзњиков, отискујући иеро. — Шта то не треба? — Нећу да потнишем. — Ех, до ђавола, па како ће без потгшса? — Не треба... новаца... — Шта, поваца не треба! Е, брате, то ти лажеш, ја сведочим! — Не узнемирујте се, молим вас, он се то само тако... онет заноси. То се њему, у осталом, и па јави дешава... Ви сте човек паметан, и ми ћемо га руководити, тј. просто речено: руку ћемо му водити, и он ће потписати. Помозите...

— Ја могу, у осталом, и други пут доћи. — Немојте, немојте; зашто би се трудили. Ви сте бар паметан човек... Ајде, Рођо, немој да задржаваш госта... видиш, да чека, — и ои се сасвим озбиљно спремаше, да води руку Раскољњикову. — Остави, сам ћу... рече овај, узе перо и иотписа се у књизи. Послужитељ положи новац и оде. — Браво! А сад, брате, хоћеш ли да једеш? — Хоћу, одговори Раскољњиков. — Имате ли чорбе? — Јучерашња, одговори Настасија, која је за све то време ту стојала. — С кромпиром и са ниринчом? — Тако је. — Знам на памет. Допеси чорбе, па и чаја дај. — Донећу. Раскољњиков је гледао на све то с дубоким чуђењем и са туиим бесвесиим страхом. Реншо се да ћути и чека: шта ће даље бити? »Изгледа, да нисам у бунилу," мислио је он, »изгледа, до је све права збиља... к После два минута Пастасија се врати са чорбом и рече, да ће одмах и чај бити ту. Са чорбом су биле донете и две кашике, два тањира и остали прибор: со, бибер, слачица за говеђину и остало, што се пређе, на овај начин, већ одавно није дешавало. И застирач је био чист. — Не би било р^аио, Настасјушка, кад би нам Прасковија Павловна једно две Флашице пивца прикомандовала. Мтт би то иснили. — Ах, ти, неваљалче! прогунђа Настасија и оде да испуни наредбу. Раскољњиков је и даЛ)в разгледао око себе-преплашено и са напрегнутим силама. Међутим Разумихин седе поред њега па диван, незграпно, као медвед, обухвати му левом руком главу, и не гледајући иа то, што би се он и сам могао подићи, а десном му принесе устима кашичицу чорбе, дунувши нретходпо неколико пута у њу, да се не бтт опекао. Али чорба једва да је и била топла. Раскољњиков жудно прогута једну кашику, затим другу, па трећу. Али пруживпш му неколико кашика, Разумихин на једаппут престаде и изјави, да је, тттто се даљега тиче, нотребно посаветовати се са Зосимовттм. Настасија уђе, носећи две боце пива. — А' хоћеш ли чаја? — Хоћу. — Донеси брзо и чаја, Настасија, јер што се тиче чаја, изгледа, да је могуће и без Факултета. А! ево и пивца! — он пређе на своју столицу, примаче себи чорбу, говеђину и стаде јести с неким апетитом, као да није три дана јео. — Ја ти, брате Рођо, сад сваки дан овде код вас овако једем, промумла он, у колико је то било могуће пуним устима набијеним говеђином, — и то ме све Пашењка, твоја газдаричица, гости, уважава ме из дубтше своје душе. Ја се, разуме се,"не намећем, али и не ттротествујем. А, ево и Настасије с чајем. Како је она то окретна! Настељка, хоћеш ли 4 пивца? — Е, випт ти њега, врага! — А чајца? — Чајца... могу напослетку. — Наспи. Него чекај, сам ћу ти усути; седи за сто. Он се одмах даде на посао. налп њој, затим насу још једну шољу, остави свој доручак и приседе опет на диван. Као и мало пре обухвати левом руком болесникову главу, издиже га и отпоче га појити чајем кашичицом, опег ненрестано и евесрдно дувајући у кашичицу, као да се баш у томе процесу пирења и састојала главна и сиасоносна страна оздрављења. Раскољњиков је ћутао и није се противио, без обзира на то, што је у себтт осећао сасвим довољно снаге, да се дигие и седне на диван без сваке туђе помоћи, и не само да влада рукама у колико је потребно држати каишчицу и шољу, нето би можда могао чак и ићи. Али из некакве чудне, мал' те не животип.ске лукавости, њему је на једанпут пало на памет, да за сада још прикрије своју сиагу, да се притаји, да се учини, ако је иотребно, чак још и не сасвим свесним, а међутим, да слуша и гледа, шта се све тудешава? У осталом, он није могао да савлада своје гнушање: окусивши десетак кашика чаја, он на једанпут ослободи своју главу, зловолшо одгурну ка~