Полицијски гласник

БРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Он је, уосталом, истину рекао, кад се оно отоич на стеиеницама иијан избрбљао, да би настрана газдарица Раскољњиковљева, Нрасковија Навловна, била љубомориа ие само на Авдоћу Романозну, него, може бити, чак и на Пулхерију Александровну. Не гледећи на то, што је Пулхерији Александровној било већ четрдесет и три године, лице јој је још и сад сачувало на себи трагове некадашње лепоте, и осим тога она је изгледала далеко млађа од својих година, шго бива готово увек са женама, које су до старости сачувале бистрину духа, сиежину утисака и поштен, чист жар свога срца. Узгред буди речено, сачувати све то једино је средство да се не изгуби лепота чак и у старости. Коса јој је већ иочела седети и проређивати се, мале густе борице већ су се одавно појавиле око очију, образи уиали и омршавили од бриге и невоље, па ипак је то лице било леио. То је била слика Дуњечкина лица, само двадесет година старија, и још осим израза доње усне, која се у ње није истицала унапред. Пулхерија Александровна је била осетљива, али не претерано, бојажљива и попустљива, али до извесне границе:-много је могла попустити, на много је могла пристати, и на нешто, што се није слагало са њеним убеђењима, али је свагда у ње била нека граница часности, правила и крајњег убеђења, коју да ирекорачи нису је могле нагнати никакве околности. Управо за двадесет минута по одласку Разумихиновом зачуше се два слаба али брза удара на вратима; он се вратио. — Нећу да уђем, немам времена! похита да каже, кад су отворпли врата: — спава као заклан, не може мирније бити, и дај Боже, да десет сахати тако проспава. Код њега је Настасија; казао сам јој да не одлази, док се не вратим. Сад ћу довући Зосимова, он ће вам поднети рапорт, а после и ви лезите; видим да сте мртви уморни... И ту се окрете и оде брзо ходником. — Ала је то окретан и... одаи млад човек! иовика изванредно обрадована Пулхерија Александровна. — Изгледа, да је диван човек! одговори с неком топлином Авдоћа Романовна, која отпоче опет да хода горе доле ио соби. Готово кроз један сахат одјекнуше кораци ходником и поново куцање на вратима. Обе жене су чекале, овога пута потпуно верујући обећању Разумихинову ; и, одиста, испало му је за руком да доведе Зосимова. Зосимов је одмах пристао да оставп весеље н оде да прегледа Раскољњикова, али дамама је пошао преко воље и еа великом неверицом, не верујући пијаноме Разумихину. Али је његово самољубље било одмах умирено и шта више појачано: увндео је, да су га одиста очекивали као оракула. Поседео је управо десет минута и потпуно му је испало за руком да убеди и умири Пулхерпју Александровну. Говорио је с необичним учешћем, устежући се и некако усиљено озбиљно, сасвим онако, како се пристојА двадесетседмогодишњем доктору на каквој важној консултацији, и ии једном се речи није удалио од предмета, нити је показао и најмање жеље да ступи у ма какве ближе односе са обема дамама. Опазивши још при уласку, Авдоћу Романовну, неоиисано лепу, он се одмах потрудио, да је чак и не примети сасвим, за све време његове посете, и обраћао се само ПулхеријИ Александровној. Све му је то прибављало ванредно унутарње задовољство. А о болеснику се изразио, да га је овога тренутка нашао у врло добром стању. А по његовим опажањима, болест пацијентова, осим рђавих материјадних околиости у последњим месецима његова живота, има још и неких наравствених узрока, »она је, тако рећи, продукт многих сложених, наравствених и материјалних утицаја, узрујаности, страховања, брига, извесних ндеја... и осталога«. Опазивши при том, да га је Авдоћа Романовна стала особито пажљиво слушати, Зосимов се још више УДуби у ту тему. На брижно и бојазно питање Пулхерије Александровне, ,,да ли има основане сумње односно душевне болести", одговорио је с мирним и искреним осмејком, да су љегове речп и сувише увеличане: да се, до душе, код болесника оиажа некаква Фикс -идеја, нешто што указује на мономанију, а он, Зосимов, сад нарочито прати ту ванредно занимљиву грану медецинске науке, — али треба имати на уму, да је бо-

лесник готово све данас био у буннлу, и... и иајзад, долазак породице ће га окрепити, разгалити и утицати спасоносно, »ако само буде могуће потресе нове нарочите потресе", додаде значајно. Затим се диже и опрости се учтиво и услужно, праћен благословима, топлом захвалиошћу и молбама; чак му је и Авдоћа Романовна, без његова тражења, пружила ручицу ради опроштаја, и изиђе ванредно задовољан својом посетом и још више самим собом. — Сутра ћемо се разговарати — лезпте, одмах, неизоставно ! утврди Разумихин, одлазећи са Зосимовом. — Сутра ћу, што год могу раније, доћи с рапортом. — Ама како је заношљиво леиа девојка ова Авдоћа Романовна! примети Зосимов, чисто облизујући се, кад су обојица изашли на улицу. — Заношљиво лепа? Ти рече заношљиво леиа? заурла Разумихин, и паједаннут се баци на Зосимова и зграби га за гушу. — Ако ли се икада усудиш... Разумеш ли? Разумеш ? викао је тресућп га за јаку и притискујући уза зид: — јеси ли чуо ? — Та пусти ме, враже пијани! бранио се Зосимов, а кад га је овај најзад пусгио, погледао га је пажљиво и на мах ирсну смех. Разумихин је стајао пред њим са спуштеним рукама, у мрачном и озбиљном размишљању. — Разуме се, ја сам магарац, рече он, мрачаи као облак, — ама и ти... и ти си такође. — Ах пе, брате, ја нисам ни најмање. Ја не сањам о глупостима, Ишли су даље ћутећи, и тек кад су дошли до стана Раскољњиковљева, Разумихин, веома забринут, прекиде ћутање. (Наотавиће се).

ИЗ ОТАРОГ ПОЛИЦИЈОКОГ АРХИВА о униформи Благородном Господину Старјешини Среза Бедичког Цједом Каиетаиу Стевану Михаиловику Поводом тим, што многи који чиновници нису, посе златпс или сребрне портове и црвену чоу на капама и аљинама, благоволио је високославни књажевско Србски Совјет под 3 т. м. Д г » 1723. Магистрату овом изјавити, да је Његова Свјетлост, Милостивјевши Књаз и Господар наш, овим нашавши се побуђена, неупутно уиотребленије ови чиновни знакова укинути, благоволела под 2. т. височајше високославном Совјету препоручити да он забрани свакому који диплому на чин или званије од Њ. С. неима норт златан или сребрн и црвену чоу на капама и другим аљинама носити, изкључивати из ове уредбе само регуларие војнике. Објавивши ову височајшу уредбу високославни Совјет Магистрату нрепоручио је да је он и среским старјешинама окружја свог сообшчио и он и среске старјешине налог овај имају содржати у точности. Томе налогу слједујући Магистрат сообшчава Вам ову височајшу уредбу и препоручује да је у подручном вам срезу у точности содржите № 925. Књажеско Срб. Магистрат 6-ог јунија 1838. окружија подринског у Јагодини. член полукапетан Сима Вуличевић Писар Мијат Антик

ИЗ А1БУМА НАЧЕ1СТВА ОКР, НИШКОГ Марко Даијановић. — Убица своје жепе —. Родом је из Стризивојне, општ. врпољске у Славонији; има му 32 год.; вере је католичке; но народности Хрват. Но занимањује био кројач, али кад је пре трп године дошао у Веоград узео је под закуп кујну, у каФани Мијаила Јанковића, код »Паупа®, и тузаједпо радио са својом женом Евом, рођ. Хаусмап. После неког вре-