Полицијски гласник

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

151 "

— Јест, мати и сестра. — Имао сам срећу и част познати вашу сестру, — образована и лепа особа. Признајем, зажалио сам гато смо онда онолико пали у ватру. Казус! А што сам вас онда, због ваше несвестице, погледао неким погледом, — то се после објаснило на најсјајнији начин ! Занесеност и Фанатизам! Разумем ваше негодовање. Може бити мењате стан због доласка породице? — Н-не, ја тек онако... мислио сам да Ку овде наћи Замјотова... — Ах, да! Ви сте се снријатељили, слушао сам. Али, Замјотов није код нас, — нисте га застали. Да, немамо вигне Александра ГлигоријевиКа! Од јуче у готовини се нема; прешао... и, прелазећи, са свима се чак изгрдио... и то тако неучтиво... Ветрењаст дечко, и ништа више; па ето, хајдете с нама, с том сјајном омладином нашом / Испит некакав, шта ли, хоће да држи, а код нас тек само да се говори, да се похвали, и тиме се испит свршава. Јер, ово није то, што сте например ви, али тамо је господип Разумихин, ваш пријатељ! Ваша је каријера — научничка, и вас већ недаће неће збунити ни пореметиги ! За вас, може се рећи, све те лепоте живота шћП ев<;, аскет, монах, пустињик!... За вас је књига, перо за увом, научно испитивање, — ето куда ваш дух тежи !... Ја тек понешто... Јесте ли читали Лингвистонов дневник? — Не. — А ја сам читао. Данас, уосталом, врло је много нихилиста; па, то је и појмљиво ; каква су ово само времена, питам ја вас? Него, уоеталом, ја и ви, та, ви свакојако нисте нихилист. Одговорите отворано, искрено ! — Н-нисам... — Не, знате, говорите са мном искрено, немојте се устезати, као сами пред собом будите искрени! Друго је служба, а друго је... ви сте мислили хтео сам рећи: дружба, не, не, нисте погодили! Нисам хтео рећи дружба, него осећање грађанина и човека, осећање хуманости и љубави према Свевишњему. Ја могу бити и званична личност, и у дужности, али грађанина п човека вазда сам дужан осећати у себи и дати рачуна... Ви сте изволели напоменути о Замјотову. Замјотов ће гато му драго скандалозно учинити на Француски пачин у непристојним заводима, при чаши гаампања или донског, — ето какав је ваш Замјотов! А ја сам, тако рећи, изгорео од преданости и узвишених осећања, и поврх тога имам звање, чин, заиремам једно место! Жењен, имам деце. Испуњавам дужности грађанина и човека, а ко је он, допуетите да питам? Ја се према вама понашам као према човеку, облагорађену образовањем. Ево се јога прекомерно много намножило тих бабице. Раскољњиков упитно подиже обрве. Речи Илије Петровића, који очевидно није давно устао иза стола за којим се пило, ударале су и падале пред њим већином као празни звуци. Али један део ипак је којекако схватио; гледаше упитно, и није знао чиме ће се све то свршити. — Ја говорим о оним ошишаним девојкама, настави разговорни Илија Петровић, — ја сам их сам ирозвао бабицама, и иалазим да им то име савршено доликује. Хе-хе! Улазе у академију, уче анатомију; па, реците ми, ево, разболим се, па, хоћу ли девојку позвати да ме лечи? Илија Петровић се смејао, потпуно задовољан својим досеткама. — Оно, рецимо, жеђ за просвећењем неумеренаје; али је ли се просветила, лепо, доста. А зашто злоунотребљавати ? Зашто ли вређати благородне личности, као што чини онај неваљалац Замјотов. Зашто ме је увредио, питам вас? Ето још колико се тих самоубистава намножило, и то се шири, да замислити не можете. Све то троши последњи новац и убија себе сама. Девојчице, дечаци, старци... Ето још јутрос јављено нам о некаком господину, који је скоро приспео овамо. Ниле Павлићу, је ли Ниле Павлићу! како се зове онај џентлмен о којем нам јавише малочас да се убио на Петроградској ? — Свидригајлов, иромукло и равнодугано одговори неко из друге собе. Раскољњиков уздрхта. — Свидригајлов! Свидригајлов се убио ! завиче он. — Шта! Ви познајете Свидригајлова? — Да... познајем... Дошао је скоро... — Па, да, скоро је дошао, изгубио жену, човек расиусног владања, и наједанпут убија се, и то тако скандалозно, да се

ни замислити не може... оставио је у својој бележници неколико речи, како умире при здравој памети, и моли да никога не окривљују за његову смрт. Имао је тај, веле, новаца. А како сте га ви познавали ? — Познајем га... моја сестра живела је у њиховој кући као васпитачица... — Ба-ба-ба... Па ви нас, мора бити, можете о њему известити. А ви нисте ни сумњали шта намерава? — Јуче сам га видео... пио је вина... ја нисам знао ништа... Раскољњикон осећаше као да је на њ нешто пало и притисло га. — Ви сте опет некако побледели. Код нас је овде врло загушљиво... — Да, време је да... нромрмља Раскољњиков, — опростите, гато сам вас узнемиравао... — 0, молим, остан'те колико вам је по вољи! Било ми је задовољство, видети вас. Илија Петровић шта више пружи и руку. ■— Ја сам хтео само... ја сам Замјотову... — Разумем, разумем, и учинили сте ми задовољство. — Мепи је... врло мило... до виђења... насмехну се Раскољњиков. Он изађе; љуљао се. Глава му се врти. Не зна, не осећа да стоји на ногама. Силазаше низа степенице, оиирући се десном руком о зид. Учини му се, да га некакав слуга с књигом у руци гурну идући контоару, њему иа сусрет; да некакво псетанце бесомучно лаје негде на нижем спрату и да се некаква жена бацила на псетанце гатаном и завикала. Сиђе доле и нађе се у дворигату. Ту, недалеко од уласка, стоји Соња, сва бледа, као обамрла и гледаше га врло чудно. Он се заустави. Нешто болно, намучено извија се на њену лицу, негато очајно. Она пљесну рукама. Неприродан расејан осмех изумре му на уснама. Ои постоја, осмехну се и врати се онет натраг у контоар. Илија Петровић засео и рије по иеким актима. Пред њим. онај исти мужик који мало ире г^"рну Раскољњикова пењући се уза степенице. — А-а-а! Опет ви! Негато сте оставили?... А.ли шта је вама?... Раскољњиков, бледих усана, укочена погледа, тихо му се примицаше, приђе самоме столу, одупре се на њ руком, хтеде нешто да каже, али не могаде; чули се само неки звуци без везе. — Вама је рђаво, столицу! Ево, седите на столицу, седите! Воде! Раскољњиков се спусти на столицу, али очију не скидаше с лица врло непријатио изненађена и зачуђена Илије Петровића. Оба се часком гледаху и чекаху. Донеше воде. -— Ја сам... поче Раскољњиков. — Пијте воде. Раскољњиков одбије руком воду, па тихо, у паузама али разговетно рече. . — Ја сам онда секиром убио стару чиновниковицу и њену сестру Лизавету, и аокрао. Илија Петровић зину. Скупише се са свих страна. Раскољњиков понови своје признање. — — — — — К II И Л 0 Г I. Сибир. На обали широке, степске пусте реке стоји град, један од административних средигата Русије; у граду има утврђење, у њему тамница. У тамници је већ девет месеци затворен осуђеник с прогонством, другога реда, Родјон Раскољњиков. Од дана његова злочина прошло је скоро година и по. Судски поступак по његову делу свргаио се без великих тешкоћа. Злочинац се тврдо, гачно и јасно држао свога признања, пије замрсивао околности, није их ублажавао у овоју корист, није извртао Факта, није заборављао ни најмање појединости. Испричао је све до ситнице о убиству како га је извршио, разјаснио тајну залоге (дрвена дашчица с металном ивицом), која се нашла у рукама убијене старице; испричао је потанко како је од убијене узео кључеве, описао те кључеве, описао сандук за оставу и чиме је био испуњен; шта више и наброја неколико од издвојених' предмета који су у њему били; објаснио је загонетку убиства Лизавете; причао је какоје долазио и лупао Кох, а за њим студеиат, исприча све што су они