Полицијски гласник

150

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 19

— Не знам, баћушка, не знам. Искушење неко. Вог ме казнио. Одиста, искушење, завео ме нечастиви. А ти си, баћушка, мора бити, овде на стражи? — На стражи сам. — Један за цело гробље? Напор је ветра тако јак, да обојица морају за тренутак да застану. Стражар, сачекавши, док није ослабио ветар, одговори: — Овде нас је тројица, али један је у грозници, а други спава. Нас двојица се измењујемо. — Тако, тако, баКушка, тако. Какав је то ветар, какав ветар! Можда га и покојници чују! Урла, као љута звер... О-хо-хо-х... — А откуда си ти? — Из далека, баћушка. Ја сам Вологођанин, из далека. Ходим по светим местима и молим се Богу за добре људе. Спаси и помилуј нас, Господе! Чувар застане мало, да запали лулу. Он чучну иза леђа путникових и изгори неколико палидрваца. Светлост првог палидрвцета, синувши, обасја за тренутак парче алеје с десне стране, бели надгробни споменик с анђелом и црни крст; светлост другог палидрвцета, силно планувши и угасивши се одмах од ветра, прелете као муња по левој страни а из помрчине се промолио само ћошак неке гвоздене ограде; треће палидрвце осветли и с десне и с леве стране, бели спомепик, црни крст и гвоздену ограду око дечијега гроба. — Спавају сироти покојници, спавају миле душе! мрмља нутник, уздишући јако. — Спавају и богати, и бедни, и мудри, и глупи, и добри, и неваљали. Сад су сви једнаки. И спаваће тако до трубе страшнога суда. Нека им Госиод подари царство небеско и вечни мир. — Сад идемо овуда, а доћи ће време, кад ћемо и сами лежати, рече чувар. — Тако је, тако је. Свп, сви ћемо отпочинути. Нема тога човека, који неће умрети. Ах, ах! Рђава су дела наша, лукаве су наше мисли ! Греси, греси! Душа моја проклета, ненасита утроба моја похлапна! Разгневио сам Господа, те ми нема спасења ни на овом ни на оном свету. Огрезао сам у греху, као црвак у земљи. — Да, а умирати се мора. — Па то је баш оно, што се мора. — Хаџији је, ваљада, лакше умрети, него некоме од нас... вели чувар. — Па има и хаџија од разне врсте. Има их и правих, који су богоугодни, чувају својудЈшу, а има их и таквих, који се ноћу вуку по гробљима, с ђаволом се друже... је-ест! Понеки хаџија, опет, ако му се само прохте, звизне те држаљем по тинтули, па да одмах зевнеш. — Ама напгго ти такве речи? — Тек онако... А, гле, овде је, чини ми се, и капијца. Да, тако је. Па отвори је, мили мој! Чувар, иипајући, отвара вратанца, изводи путника за рукав и говори: — Овде је и крај гробљу. Сад иди све пољем, пољем, док не удариш на царски друм. Само пази, ту је одмах јарак пгго граничи гробље, немој да упаднеш... А кад изиђеш на пут, узми право, па тако до самога млина... — Ох-хо-хо-х... уздише путник, поћутавши. — Сад баш нешто мислим, да немам зашта ићи на Митријевски млин... Ког ћу ђавола тамо? Боље, пријашко, да овде с тобом постојим... — Што би ти са мном стајао ? — Па тако... с тобом је пријатније.,. — Ала си и нашао пријатно друштво! Ти си хаџија, али видим, да волиш и шалу збијаги... — Разуме се, да волим ! говори путник промукло се кикоћући. — Ах ти, драги мој, мој љубазни ! Чини ми се, да ћеш се сад дуго сећати хаџије? — Зашто да се ја тебе сећам ? — Ала сам те фино обмануо... Зар мислиш да сам ја хаџија? Аја, нисам ја хаџија. — Па ко си ти? — Покојник... Тек пгго сам устао из гроба... Сећаш ли се бравара Губарева, што се обесио на покладе? Ето, ја сам тај Губарев... — Хајде лажи, лажи још више?

Чувар не верује, али осећа по целом телу тако тежак и хладан страх, да се крену с места и стаде брзо пппатп вратанца... — Стој, куда ћеш? говори путник, хватајући га за руку. —- Ех-ех-ех... видиш ли, какав си? Па на коме ме остављаш ? — Пусти ме! виче чувар, трудећи се да истргне руку. — Сто-ој! Заповедам ти да станеш, па стани... Не отимај се, нсето иогано! Ако хоћеш да останеш међу живима, онда стој и ћути. кад ти зановедам... Неће ми се само да проливам крв, а одавно би ми ти зенуо, никоговићу... Стој! Чувару клецају колена. Он у страху склапа очи и, дршћући целим телом, притискује се уз ограду. Хтео би да викне, али зна, да његов узвик неће доспети до стана... Поред њега стоји пролазник и држи га за руку... Три минута пролазе у ћутању... — Један у грозници, други снава, а трећи прати хаџије, гунђа пролазник. Красни чувари, нека им је алал плата! Не-е, братац, лопови су увек били вештији и окретнији од чувара! Стој, стој, не мичи се... Пролази у ћутању пет, десет минута. Наједанпут доноси ветар звиждање. — Е, сад иди, вели иролазник, пуштајући руку. — Иди и захвали Вогу, што си остао жив... Пролазник такође зазвижди, одбеже од изласка, и чу се, како прескаче преко рова. Слутећи нешто веома зло и још непрестано дршћући од страха, чувар неодлучно отвара вратанца и, затворивши очи, трчи натраг. Кад је савио на велику алеју, чује нечије журне кораке и неко га запита пискавим гласом : — Јеси ли ти то, ТимоФеју? А где је Мићка? А кад је иретрчао целу велику алеју, оиази у помрчини мален, слаб пламичак неки. Што ближе пламичку, то се страшније чинило и у толико је јача бивала слутња нечег злог. »Пламен је, како изгледа, у цркви« помисли он. »Откуда он тамо? Спаси и помилуј нас, Богородице! Тако и јесте!« За тренутак сгоји чувар пред разбијеним ирозором и са ужасом гледа у олтар... Мала воштаница, коју су лопови заборавили угасити, плави од ветра, што кроз прозор бије и баца тамне, црвене колуте на разбацане одежде, оборен орманчић, на многобројне грагове од ногу око престола и жртвеника... Прође још мало времена и ветар, који је урлао, стаде разносити по гробљу убрзане, неједнаке звуке звоњења на узбуну... ^ ^ __ Јефга Угричић. ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф, М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (94) Раскољњиков задркта. Пред њим Иорох; одједном се обрео из треће собе. »Ово је сама судбина®, -помисли Раскољњиков, — »откуда он овде?® — К нама? Којим нослом ? узвикиваше Илија Петровић. (Бпо је очевпдно у најојајнијем и малко узбуђеном стању духа). — Ако је послом, то сте врло рано изволели доћи. Ја сам случајио овде... Него, уосталом, чиме могу служиги. Ја, признајем вам... Како ? Како ! Опростите... — Раскољњиков. — Ну, шта: Раскољњиков! Зар сте могли и мислитл, да сам вам заборавио име... Ви ме, молим вас, већ немојге сматрати баш за таквога... Родјоне... Ро... Ро... Родјонићу, тако, чини ми се? •— Родјон Романић. — Да, да, да! Родјон Романић, Родјон Романић! Ја, признајем, одонда сам искрено жалио, што сам опда с вама... после су ми објаснили, дознао сам, да сте ви млад књижевник, и шта више научник... и, тако рећи, ваши први кораци... 0, Боже! А и ко није од књижевника и научника прво чинио оригиналних корака! Ја и жена моја, — обоје ценимо књижевност, али жена, до страсности! Књижевност и уметност! Нека би био благородан, а све остало може се добити даром, знањем, разлогом, генијем! Капа, — ну, шта например значи капа? Капа је блин, ја ћу купити код Цимермана; али шта се иод капом чува и покрива, то већ ја не могу купити... Ја, признајем, хтео сам чак да вам дођем на објашњење, и мислио сам, може бити, ви... Него ја и не питам : вама у самој ствари треба штогод? Чујем, дошла вам фамилија?