Полицијски гласник

БК>Ј 19

ћОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

149

од надлежне власти заштите за своје право. Дакле преставиће надлежној власти, да ли хоће да се са оним који га је оштетио или у његовом праву узнемирио суди путем грађанске парнице, или га тужи као самовласника кривично. Када би га тужио за оштету грађанским спором, он би означио спорну вредност, и ако иста улази у круг надлежности општ, суда § 6 грађ. суд. поступка, онда Ке се наплатити такса 3°/ 0 од вредности, таксе за позиве и пресуде, као папирна, а ако је вредност огатете не процењива она ће се средством вештака извиђајем утврдити, и то онако како то тражи за вештачење § 248 и 249 грађ. суд. поступка. У овом случају вештачење не чини иикад суд, но од стране парничара изабрани вештаци. Ако је пак пољска службеност из § ЗЗо грађ. закона за коју су надлежни општински судови, онда ће се од тужиоца узети тужба која мора бити поткрепљена доказима, који тужиоцу дају право на исту и одредиће се рочиште за извиђање овога спора и тада на суду утврдиги право парничара. Ако би суд нашао да треба изаћи на лице места он ће то учинити, али ипак средством вештака утврдити судски увиђај. У оба случаја право на дијурну имају изабрани вепггаци, и судски органи излазе на лице места по својој законој и званичној дулшости. Ако је пак тужилац тужио кога за самовлашће по § 375 и 375 а крив. закона онда је ово кривично дело иступне природе и на исто се лепи такса од 2 динара у таксеиим маркама, отвара се кривично ислеђење над оптуженим и надлежна власт прибира на основу тужбених иодатака доказе противу оптужепог, узима га на одговор, пзлази ради извиђаја на лице места, а за гим по извршеном коначном извиђају, доноси своју пресуду као надлежаи по § 4 полиц. уредбе и осуђује оптуженог на казну и тужиоца уводи у његово право. А ако је чињеним изви^ајем утвр4)ено, да дело самовлашћа не иостоји, прекида на основу 44 иолиц. уредбе кривичну радњу и тужиоца упућује, да своје нраво тражи путем грађанског спора код надлежног суда, ако се успеху нада. У овоме случају се не наплаћује никаква друга такса сем горе наведене, ~а извиђање суд врши ло својој званичној дужности као надлежан безплатно без икаквих дневница и дијурни. * * * Један општински писар управио нам је ово питање: § 471 тач. 4 грађ. поступка, штити земллделцу на сваку мушку пореску главу кућу, кућни плац и по пет дана ораће земље, рачунећи сваки дан орања по I 000 квадратних хвати. Како ће се узети ова законска примена на оне који немају никога више у задрузи по је инокосник. Даље да ли овај може задужити што од имања ако нема више земље но колико горњи законски пропис као заштиту одређује. Ми смо овај иропис законски, у иашем листу толико иута па разна питања од стране општинских иисара тумачили, и увек непрестано нам стижу поновне молбе за његово објаснење, те у овом те у оном случају. Ова закопска одредба доволзпо је -јасна и треба је тумачити онако како ју је законодавац у закон унео. Јасно се каже да се земљоделцу не може узети за дугове у попис кућа са кућним плацем, осталим зградама и пет дана ораће земл^е, за сваку порез плаћајућу мушку главу. Ово је јасно, а јасно је према томе и то, да онда ово овако заштитно законо благодејање не може земљоделац ни задужити ни продати па ма био задружан или био инокосан. Овом законском одредбом прецизирана је намера законодавчева, да је хтео да заштити земљоделца од пролетаријата, но да га учипи могућним да на овом заштитном имању живи одржава себе и породицу. Дакле ово благодејање односи се како на задругу тако и на инокосника, а прецизно се забрањује задужење и одужење.

* * * На питање једног општинског иисара: да ли се кошевска храна из општинских кошева може узети у понис за наплату дугова општинских ? ми му одговарамо: да се по распису госиодина Министра Унутрашњих Дела од 25 јуна 1897 год. Г1№ 12336., и члану 4. закона о кошевској храни, кошевска храна из општинских кошева не може узимати у попис ни за чији рачун, пошто та храна није оп-

штинска својина већ оних од којих је прикупљена, и, по што је она, специјалним законом нарочито намењена за исхрану становиика дотичне општине, на случај какве гладне године.

310 ДЕЛ0 — А. Чехов — Ко иде ? Нема одговора. Стражар не види ништа, али кроз шум вегра и дрвећа јасно чује, да неко пред њим иде по алеји. Мартовска ноћ, облачна и магловита, обмотала земљу, те се стражару чинило, да су се небо, земља и он сам са својим мислима слили у иешто огромно, непровидно црно. Могло се ићи само пипајући. — Ко иде? понавља стражар и њему се ноче чинити, да чује и шапат и уздржани смех. — Ко иде? — Ја, баћушка... одговара старачки глас. — Па ко си ти? — Ја... пролазник. — Какав пролазник ? љутито виче стражар, желећи да нрикрије виком свој страх. — Нечастиви те овамо донео! Вучеш се, сатано, ноћу по гробљу! — Зар је овде гробље? — Иа пего шта? Разумс се, да је гробље! Зар не видиш? — Ох-хо-хо... Царице небеска! чује се отарачки уздах. Ништа не видим, баћушка, ништа... Гле каква је то помрчина ! Не види се прст пред оком, тако је мрачно, баћушка! О-хо-хо-ххх... — Ама ко си ти ? — Ја... путник, баћушка, нисам одавде. — Сатане сте ви, ноћне луталице... Нутници, бајаги! Пијаиице... мрмља стражар, умирен тоном и уздасима пролазниковим. — Да се огреши човек са вама! 11о цео дан пију, а ноћу их носи ђаво. Ама ја као да сам чуо, да ти ниси овде сам, него као да вас је двоје-троје. — Сам сам, баћушка, сам. У колико је човек сам... О-хо-хо-х, наши греси... Стражар се судари са човеком и застаде. — Како си зашао овамо ? упита оп. — Залутао сам, добри човече. Пошао сам на Митријевски млин, па сам залутао. — Којешта! Зар је овуда пут за Митријевски млин? Будало једна! За Митријевски млин ваља ићи много више лево, из града па право царским друмом. Тако пијан ишао читаве три врсте узалуд. Мора бити, да си се добро нализао у граду? — Било је и то, баћушка, згрешио сам... Одиста је тако било, нећу да кријем своју погрешку. Па како ћу сад да идем? — Е иди све ираво, право по овој алеји, док не дођеш до ограде, а онде одмах окрени лево и иди док не прођеш цело гробље, до самих вратница. А тамо су вратанца... Огвори их и иди с Богом. Пази, да не упаднеш у ров. А тамо иза гробља иди све нољем, пољем, док ие изиђеш на царски друм. — Нека ти Бог да здравља, баћушка. Спаси, Царице Небеска, и помилуј пас. Кад би хтео да ме испратиш, добри човече! Вуди милостив, испрати ме до вратница! — Ех, баш зато имам ја времена! Иди сам! — Смилуј се, учини да се' за те Богу молим. Ништа не видим, помрчина као тесто, не види се ни прст пред оком, баћушка... Ах, каква тама, каква тама! Испрати ме, пријашко! — Ама немам ја времена за испраћање! Кад би се са сваким заносио, не би се никад наиспраћао. — Христа ради, испрати ме. И не видим, а и бојим се сам по гробљу ићи. Страшно је, баћушка, сграшно, бојим се, страпшо је, добри човече. — Навезао си ми се ту на главу, уздахну стражар. — Па добро, хајдмо! Стражар и путник крену се с места. Иду један поред другог, раме уз раме, и ћуте. Влажан ветар, који пробија до костију, бије им ираво у лица, а дрва, која се не виде, шуме и тресући се сипају па њих крупне капи... Алеја је готово сва покривена барицама. — Једно само не могу да разумем, рече стражар носле дугог ћутања, — како си досиео овамо ? Врата су тек закључана. Ирескочио си преко ограде, шта ли? Ако си преко ограде скочио, то је онда за сгара човека — мало чудноват посао.