Полицијски гласник

БРОЈ 39

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 303

ПРЕШТАМПАВАЊЕ ЗАКОНА

У једноме чланку горњега имена, ми смо, у овоме листу, изнели известан број законских одредаба из кривичног закона, које су одавно укинуте или замењене, а при носледњем нрештампавању нису изоставл>ене, него многе власти и данас по њима суде и пресуђују. Том приликом ооећали смо, да ћемо ускоро изнети такве случајеве и из других закона, како власти не би падале у погрешке, да своје одлуке наслањају на оне законске одредбе, које су одавно или са свим укинуте или замењене. Одужујући се томе своме обећању, ми ћемо у овоме чланку говорити о одредбама из закона о поступку судском у кривичним делима. Ну, пре него што пређемо на ређање самих примера, ми ћемо се задржати мало да одбијемо неке неоправдане прекоре, који су нам усмено чињени, поводом нашега ранијега чланка о овоме питању. На име, речево нам је, како је неоправдана иаша бојазан, да ће власти наслањати своје одлуке на оне одредбе, које су укинуте, а нису при прештампавању закона изостављене, јер, веле, сваки чиновник мора и треба да зна законе, који у овој земљи постоје. Не може се спорити оправданост захтева, да чиновници знају за законе, који у овој земљи гтотоје, јер се без тога не би могао разумети њпхов положај, али се, тако исто. мора признати, да они не могу знати све промене, које су извесни закони претрпели. Кад би они то морали и могли знати, онда се не би нашло оправданих разлога, да се закони после сваке измене прештампавају. Потреба, да један закон садржи најновије измене, толико је била очигледна и оправдана, да је изазвала и прешгампавање самих закона и сређивање зборника. Да је немогућно знати све промене једнога закона, нама није тешко утврдити. Као пример узимамо једнога иравника, који је са Велике Школе одмах добио указ. Он долази у срез и нредају му се кривични предмети. И ако је на В. Школи учио кривично ираво, и ако је до некле изучавао и сам нага кривични закон, он код првога случаја мора опет да се послужи самим законом. И, под претпоставком, да закон садржи само оне одредбе, које нису укинуте и које важе, он се њиме служи. И, ако у томе закону има и таквих одредаба, које су укинуте пре 10, 15 и 20 година како овај млад човек може знати за то ?! Овај пример довољан је, држимо, да убеди свакога, како је оправдана бојазан, да ће се сваки чнновник, верујући у тачност оних, који пренггампавање закона сре^ују, преварати : да своја решења наслони и на оне одредбе, које не важе. У осталом, и да овај пример није овако убедљив, за нас не би било двоумљења о овоме, јер смо у својој служби били очевидци оваквих случајева, па зато опет велимо: из закона треба избацити све оне одредбе, које не важе. јер доносе недогледне штетне последице. Кад смо, овако, одбили неоправдане ирекоре, који су нам чињени, ми ћемо се вратити изношењу самих одредаба, које су укинуте, узимајући последње државно издање од 1900 године. У овоме закону налазимо и сада §. 34, који гласи: „приватни тужилац, ако га полициска ислеђујућа власт, на основу §. '29 од тужбе одбије, може се противу тога решења жалити Касациономе Суду, било да се казнимо дело извића по званичној дужности или само но тужби приватног тужиоца." Код овога §-Фа нема никаквих напомена да је укинут, и, наравно, имало би се узети, да он и данас важи. Међутим, го не стоји, јер је он укинут законом о истражпим властима од 27 априла 1895 године, чланом 3. који гласи: »Истражна власт, ако нађе из узрока изложених у §. 29 крив. суд. поступка, да треба прекинути ислеђење, дужна је да начини о томе писмено решење са нобудама и да га саопшги како оптуженом тако и приватном тужиоцу, где га има. Ако приватни тужилац у року од три дана не изјави жалбу против решења, а дело се казни по званичној дужности, истражна власт дужна је послати то своје решење са свима актима тога дела Касационом Суду на разматрање и решење."

Одмах после појаве овога закона, §-у 34-ом кр. с. пост. више није било места, јер је он овим замењен, и ако је за жалбу опет остао надлежан Касациони Суд. Али, ако би се и могло рећи, да су они ипак могли остати један поред другога, пошто је остала иста инстанца као надлежна за оцену решења, донесених ио §. 29, то се више није могло рећи после измене овога закона, која је учињена, чланом 3. закона о изменама и допунама у закону о истражним властима, од 15. октобра 1(596 године, који је надлежност разматрања ових решења пренео на Првостепене Судове, дакле из основа изменио саму надлежност власти. Неоспорно је, дакле, да чл. 34-ом нема места више у кривичном судском поступку све дотле, докле се он тамо не би унео законодавним путем, укидајући сам закон о истражним властима, који, у осталом, и не садржи више ништа сем ове једне одредбе, те нема ни основа за његово иостојање. Донесен, да укиие закон о истражпим судија од 17. априла 1890 године и да врати надлежност за извиђање кривичних дела властима, предвиђеним §-ом 19. кр. судског поступка, он је могао одмах биги укинут, а она одредба из чл. 3. да се пренесе у кривични судски поступак. То се, у осталом, може учинити и сада, те би, тако, оиа одредба о жалбама на решења, донесена по §. 29. кр. суд. поступка, ушла у закон где јој је и место. Износећи овај случај, ми за сада стајемо са намером, да се ускоро оиет јавимо са другим случајевима из овога и осталих закона. Дим. С. Калајџић

СКИТНИЦЕ (Наставак) Флајнт је уверен, да сваки преступник свакако бар једном у животу осети кајање, и жали што га је кобан стицај околности гурнуо на пут нреступа; и го жали и каје се вазда сасвим искрено, и да мон^е веровати у могућност иовратка моралном животу, он би се понова врагио друштву, из кога су га изгнали разни судбоносни случајеви и страсна жеља за бољим животом. Међу скитницама налазио је Флајнт људе разног узраста; старе и слабе, сакате, који се с тешком муком мичу опирући се о палицу, младе у најбујнијем добу, и децу. То је .била читава дуга поворка, у којој, као у покретној панорами, нред очима посматрачевим, иромичу слике свих могућих порока, људске беде и јада, све што само пада у део несрећном људству. Најмрачнију и најсуморнију страну гих слика, свакако чине деца скитачка, рођена и одрасла на путу. Међу малим скитницама нађе се и гаквих, које несрећна случајност или просто кобне ирилике баце на тај иут. Има, у осталом, и скитница од добре воље. Једва би каква стагистика могла избројати колико је деце на путу рођено. Већина умире, тек што су света угледала, а која остану жива обично одрастају у атмосфери греха и преступа, навикну се на беспосленост, перад, прошњу и крађу. Само незнатан број деце неким срећним случајем бивају спасени од таке судбине. Огромна већина такве деце нема оца, не зна га, а остала одрасту у породици и заједно с оцем и мајком путују, али васпитање које у оба случаја добијају већином је истоветно. Сирото деге обично прима на своје старање каква породица, али само у ретким случајевима да такво дете временом не постане престушшк, јер већина их одрасте без икаквих појмова о добру и злу. Флајнт прича историју једпог малог скитнице, званог „чијенско дете" (Сћехепе Ваћу). И оно се родило на путу, али мати му је била из друшгва угледног и образованог. На несрећу своју до лудила заволела је неког инђијанског вођу, и побегне њему у логор. Тамо је живела живогом пуним промена и преврата, идући од шатора до шагора, из логора у логор. Њени непријатељи тврђаху, да се њој тај живот свиђа, али пријатељи који су је добро познавали, говораху да се она стидела вратити се својој кући, и стога је осгала у том аду. Напослетку роди и у очајању не знајући шта да ради, пристане уз једног скитницу. Од тог доба заједно су тумарали између Чијене и СантаФе. Деге је расло међу скигницама и ностало њиним љу-