Полицијски гласник

СТРАИА 58

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

15РОЈ 1 и 8

Та прича постајејош интереонијом, кад иаиоменемо, да Берар ие само да не верује у натпрнродне ствари п иојаве, него је баш напротив њихов пајвећи противник. У осталом, публикацнја његова истшштв ириче само је последнца жпве пренирке вођене у уредништву часопиеа »Векие Лез Кех>ие 8 <( , о истинитости извесних телепатских опита, коју пред нама брањаше један од проФесора париског медицинског Факултета. И ако отворени нротивник натприроднога, Берар нам исприча свој сан из доба, када је био дрлсавни тужилац у Лиопу. Све нас је, и оне који су сумњали, као и оне који су веровали, његова истинита прича толико престравила, да је се Берар најзад решпо и штампати је у Ђ Кехше сЈе,5 Кеииеа"-. Наши читаоци дивиће се заједно с нама чудној подударности Бераровог сна са јавом, због чега је овај сан не само један од па.јчудноватнјих снова, но у исти мах и један литерарни комад, који сасвим може пристати уз извесне Фантастичне стране ХоФмана илн Едгара Поеа. ЈЕДАН ЗДОЧИН*) (истинита прича) У то доба, пре једно десетак година, ја. бејах судија. Понгго сам довршио дугу и тешку истрагу једног страховитог злочпна, који је престравио целу околину, мени се тада дању п ноћу, кроз више недеља, привиђаху и у сну п на јави само лешине, крв и убиство. Ја сам, обрван овим крвавпм успоменама, дошао, да се одморим, у једну омању, мирну, тужну и невеселу бању, без кас.инских буриих забава, без тутњаве великих путничких кола, а скривену у дубпнн наших зеленом шумом одевених гора. Сваког боговетног дана ја сам из X... иравио излете ио околини и лутао по густпм растовим и јеловим шумама. Приликом тих излета дешавало се покадкад, да сам сасвим залутао, изгубивши из вида највише врхове дрвета, помоћу којих сам обпчно налазио пут ка моме хотелу. Једнога дана, по заласку сунца, ја изађох из шуме на један пусти пут, који вођаше уским теснацем између две високе планине. Пад бешс оштар, и у ждрелу поред пута беше места само за један поточић, који падаше са кршева ка долини у безбројним скоковима. С обе сгране пута беше мрачна, мирна и бескрајња шума. На иуту један стуб ноказиваше, да место X беше на 10 киломегара удаљено: требало ми је још тај пут да нређем; али, уморен услед пешачења, које је трајало 6 часова, и мучен жестоком глађу, ја сам желео да што пре дођем до вечере н ноћишта. На неколико корачаји од тога места налазаше се једна усамљена сиротињска гостионпца, право свратиште возара, над чијим уласком висаше оклепана Фирма са иатписом: Код зборишта пријатеља. Ја уђох. Беше једна једина соба и то чађава и и мрачна. Гостионичар, људескара, онаког

*) Мц смо нмали оваку иричу о овом истом догађају од г. Горона и штампали смо је иод насловом Ј,Сан» у 1898 г., на стр. 165. али почем је ова уи увод и испричана од самог судије г. Берара и то на други начин, ми је пуштамо у лиет.

лица, жуте боје, а његова жена, мала, црномањаста, скоро у дроњцнма, сумњивог и подмуклог погледа, дочекаше ме при уласку. Тразкио сам да једем, и ако је могуће да иреноћим. После мршаве вечере — врло мршаве — за време које ме је неповерљиво и чудновато, инквизиторски, гостионичар погледао, ја се дигох и при светлости једне жмираве ламне, која светљаше врло рђаво, али која се за то пушила и пуштала врло гаданмирис, пођох за гостионичарком, која ме кроз дугачак ходних и преко рђавнх степеница одведе у једну опалу собу над коњушницом. Гостионичар, његова жена и ја бесмо јамачно сами самцити у овом кућерку у сред шуме, и далеко од сваког села. ★ + * Ја сам толико опрезан, да то прелази скоро у плашљивост: —■ и то се има приписати мом занимању, које ме без нрестанка гонн, да мислим на учињене злочине као и на могућа убиства. Пошто сам се закључао, ја сам пажл.иво прегледао своју собу, у којој беху: једна злеуда постеља, две сломијене сголице, и у дну, скоро скривена иза дува^зског ћилима, једна врата са бравом без кључа. Ја отворих ова врата: она излажаху на некакве степенице, које во})аху наползе. Да бих спречио улазак на та врата, ако би их ко покушао споља да отвори, ја прислоних уз иста један обичан бео сто, са крњим умиваоником на њему, и још метнух норед стола једну од двеју столица. На тај начин врата се не могаху отворити, а да се не чује. И ја легох. После онаквог једног дана ја заспах, као што се може мислити, као заклан. Одједаред се тргох из-а-сна; изгледаше ми, као да неко отвара врата н при отварању сто помиче: мени се учини, да кроз кључаоницу видим светлосг, несећам се да ли ламие, или Фењера, или свеће. Скоро ван себе ја скочих полусањив и узвикнух: ко је? Никакав одговор, већ тишина и потпуна помрчина. Ваљада сам сањао или био сиграчка чудноватог привиђења. Дуго нисам могао заспати од силнога страха, који ме је спопао. Али ми најзад умор савлада страх, и ја заспах тешким и мучним сном, који беше иопрекидаи грозном мором. Учини ми се да впдех, но ја видех у сну собу, где бејах; у постељи пак видех да ли себе или ког другог, не знам; скривена врата отворише се и гостионичар главом мој гостионичар — показа се са дугачким ножем уруци; иза њега стајаше на прагу његова прљава и дроњава жеиа, која својим гаравим прстима заклањаше светлост једног Фењера; гостионичар се тихим кораком приближи за тим постељи и забоде евој нож у спавачево срце. По том муж и жена, узевши леш, он за ноге а она за главу, сиђоше низ узане степенпце. Да напоменем због доцнпјег још и ово: муж држаше у зубима танку алку, о којој висаше Фењер — и обе се убице сиуштаху низ мрачне степенице ири бледој светлости Фењера. Ја се тргох из-а-сна сав у хладном зноју и нрестрављен. Зраци јесењег сунца продираху кроа нроређене шалоне у моју собу, и то бетне без сумње светлоет оног Фењера у сну. .Ја устадох и обукох се на брзу руку. При поласку ја видех гостиони-

чарку саму, ћутљиву и подмуклу, и радостан умакох, као из пакла, из те сумњиве гос.тионице, да се иа отвореном, сунцем обасјаном пољу, а уз весели цвркут тица, надишем чистог јеловог ваздуха. * * * Ја не мишљах више на мој сан. Три године после тога, ја нађох у неким новинама белешку, која је од прилике овако гласила: „Посетиоци бање и становници места X... врло су узнемирени због изненадног и необјашњивог нестанка г. Виктора Арноа, адвоката, који се, од како је ире 8 дана отишао на неколико само часова у брда, није више у свој хотел вратио. Нагађа се свашта о овом чудноватом нестанку." Зашто ли је чудновата веза мисли оживела у мојој памети, сећање на мој сан у оној гостионици ? Не знам; али, та веза мисли ухватила је још јачег корена у мојој свести, када ми, на три дана носле тога, исте новине донесоше ове редке : „Наишло се у неколико на траг г. Виктора Арноа. 24. августа у вече видео га је један возар у једној усамљеној гостионици: Код зборишта иријатеља. Он се решио да ту проведе ноћ. Гоотионичар, који је изашао на глас као врло сумњив, и који до тога дана није ништа говорио о своме путнику, би узет на испит. Он тврди, да је Арно напустио гос.тионицу још исте вечери, и да није ни иреноћио код њега. И норед овог тврђења, чудна се нагађања почеше ширити по околини. Говори се о другом неком путнику — енглеске народности —• несталом ире 6 година. Међутим, једна чобанчица тврди, како је у једну бару, скривену у шуми, бацила крваве чаршаве. Ту се крије нека тајна, коју би требало расветлити.* Ја немогох издржати, и гоњен неком неодољнвом силом, која ме на силу Бога увераваше, да је мој сан постао страховита стварност, одох у X... У X... судије нагнани јавним мњењем, морали су узетн ту ствар у своје руке, и трагаху је, али без поузданих података. Ја упадох у канцеларпју мог друга, иследног судпје, истог дана кад он саслушаваше моју стару гостионичарку. Јагазамолих за дозволу, да останем у његовој канцеларији за време овог саслушања. Улазећи, жена ме извесно није познала: она се никако није ни освртала иа мене. Она причаше да је доиста један путник, чији се опис подудараше са описом Виктора Арноа, дошао 24. августа у вече у њену гостионицу, али да он у истој није преноћио. У осталом, додаде она, у гостионици има само две собе, које беху заузела два возара, који су иа саслушању ово нотврдили. Умешавши се, изненада, ја узвикнух: „А трећа соба, она над коњушницом ? к Гостионичарка одједанпут задрхта, н за тренут изгледаше да ме је, као, носле пзненадног пробуђења познала. А ја, готово надахнут, дрско и безобразно продужнх: „Виктор Арно спавао је у тој трећој собн. Ви сте дошли ноћу са вашим мужем, ви држећи Фењер, а он дугачак нож; вп сте се испели по степеницама коњушнице и отворили једна потајна врата, која воде у исту собу: ви, ви сте остали на прагу од врата, док је међутим ваш муж пришао