Полицијски гласник

ОТРАНА 316

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 41

— Какву ви то »специјалност® непрестано помињете. — Обијати касе! — А! Ја за своју специјалност окове носим! — с гордошћу говори Павлопуло, чисто као да је Бог зна какав знак одликовања добио, — ја сам због своје специјалности и Сибир добио. -— Ја сам господо поротници, тако исто као и они лопов. Но ја сам друге специјалности ! — објашњава он даље поротницима. — Ми се делимо на разне специјалности. Ко је какве, он се ње и држи. Кесарош, — он кесе сече, а красти из ходника бунде, — то већ није његов посао. За то су нарочити, који опет неће поћи да краду путнике по возовима. Он се у том послу не разуме. За то су »путници. с< За све нарочита специјалност. Ја сам специјалиста за обијање каса. — И ја да идем да убијам ! Ја ! — пљескајући руку о руку, узвикује он, и на лицу му се чита сажалење према људима, који су могли уобразити себи и такву једну глупост, — ма нашто ми? Па ја сам отварао касе, дешавало се , кад газда ту у близини у собама се налази, — и никако ништа није чуо. Павлопуло никад не говори »разбијати« ксу, већ увек меко : »отварати.« »Разбијати касе глуио је, њих треба отварати," — по његовим речима. — Ја би и отворио касу, и узео иовце, и отишао, а Лившиц се иеби пробудио: А сад ја да идем на убиство! — Ето сад! прекиде га председник,па ето ви сами говорите, да сте имали и револвер при себи. — И не само револвер, но још и нож и чак главолом! — ватрено узвикну Павлоиуло. — Но, погледајте молим вас, у каквом сам се ја друштву нашао! Каква је то публика? Само им погледајте на Физиономије! Дивне? Толшлин се осврте на те речи, и само што презриво погледа на Павлопула својим сивим, хладним и спокојним очима. — Па таква је публика за пет копјејака готова заклати човека, — ватрено продужава Павлопуло, — та то су гадови! А ја сам имао часовник, прстен, златну дувањару! Та ја сам због њих морао оружје понети, јер они су ме могли убити при деоби! У самој ствари убиство Лившица извршено је овако: Није убиство намеравано. Спремало се једино на пљачку. Душа предузећа то је била удовица — јувелирка, трговкиња са краденим стварим. Од Каминкер, своје познанице она је слушала, да се сви новци газдини чувају код куће, и она је упозна са њеним муштеријама, честим продавцима краденога, Толшлиним и Левовим. Но како отворити касу? Сами да је разбију, не знајући тај посао, подигли би на ноге целу кућу. Компанија се користи доласком у Одесу „по послу" знаменитог „специјалисте« — «пана" и предложи му да узме учешћа. »Пан« је пошао на „добро дело« са својом обичном предосторожношћу. Нареди Каминкер да сломи браву на вратима

и да га као бравара позове да је оправи, Дошавпш под видом бравара у кућу, он је расмотрио распоред соба, и мимогред је погледао на касу. Мени је довољно само да погледнем на касу, па да је одмах знам. Каса, ја сам одмах видео , није била Бог зна шта. Ја сам у пракси имао таквих. Павлопуло је објавио друштву: — Ствар лака. Но их је предупредио: — Само пазите, без лудорија. На лудости ја не полазим. А и непотребне су. Лившиц неће ни чути како ћу ја касу отворити. Мени је то и Толшлин на Сахалину говорио: — Такав је уговор заиста и постојао. У вече, назначеног дана, Каминкер је отворила врата на споредним степенима, и у кујну су угпли Левов, Толгплин, Луцкер у мушком оделу, — 'Голшлин нијс нн корака пуштао од себе Луцкер, и на послетку Павлопуло са потребним инструментима. Лившиц још није спавао. Друштво је чекало у кујни. Ради храбрости пили су сви вотку, — осем Павлопула. Он се бојао да га не опију. Зли, свирепи и необуздани Толшлин почео ј| био да се опија. Чекање га је раздражавало, — и Павлопуло се поче узнемиравати и опомињао је : — Пазите, само без лудорија! — Мирно! Речено је! Тгути већ! Каминкер је сишла и прислушкивала: — Изгледа, заспао је. Полако. Њу, како је било уговорено, свезали су, завезали јој уста, положили у постељу и пошли су. Павлопуло је био дужан да отвори касу; Левов, Толшлин и Луцкер да стоје на стражу. Ако се Лившиц пробуди, има ли су да јурну, свелсу га и да му зачепе уста, — и ништа више. Полако су ушли у собу, где је била каса. У суседној спаваћој соби Лившица била је светлост. Старац је лежао у постељи и читао књигу. Лопови су се притајали. Тако је прошло неколико минута. Луцкер, Толшлии Левов, Павлопуло стајали су несмејући дисати, а старац је преснокојно читао. — Изгледало је као да је неколико часова прошло ! Тешко је било дисати, прича Павлопуло. Кад одједаред Толшлин не могне издржати већ полети у спаваћу собу, а за њим и Левов. ■— Павлопулу се одсекле ноге. Старац само што је подигао главу, није успео ни да викне. Толшлин је сподбио уже, Левов је ухватио за други крај. Тргли. Кркљање .. и старац је био мртав... Кад се Толшлин окренуо Павлопулу: — 'Гаквог лица ја још нисам видео! каже Пан. Он је јурнуо на врата.

Левов му је преиречио био пут: — А каса? Павлопуло је докопао револвер: — Разбићу ти тинтару! Овај се уклонио и Пан — маглу. — Ми смо се сви тада поплашили ! прича Левов. Толшлин је био страшан! Било му је „дошло. к Ушавши у кујну, сео је на свезану Каминкер , а када је ова почела да кркља, клепио ју је тако по тинтари, да је ова изгубила свест. Луцкер и Левов су дрхтали: — Мислили смо, побиће нас све! Толшлин се дерао, „рикао као звер" псовао, и пио вотку. Луцкер је на коленима молила: — Не љути се! Тако се догодило убиство. — Заплео сам се у такву глупост! Са таквим гадовима сам се везао ! —• бијући себе по глави, говорио је једном Павлопуло на Сахалину, и у речима његовим звучило је истинско очајање. Ја се уплео у убиство, ја, који имам своју специјалност! Поротници нису поверовали Павлопулу, — он је био осуђен за убиство са предумишљајем, исто као и Толшлин и Левов. Ири осуди Павлопуло је само слегао раменима, заблагодарио је свом заштитнику, који му је био назначен: — Благодарим вам за заштиту. А што су мене осудили, није ваша кривица! Нису нас разумели господа поротници! Такав је »Пан". На Сахалину чиновници добијају телеграме »Руске Агенције," који се штампају у тамошњој штампарији. Ја сам узимао по један примерак и Павлопуло је сваки дан долазио мени да прочита телеграме: у то времејебио грчко-турски рат. Он је оседлавао свој нос златним цвикером, који је необично доликовао робијашком „копорану", читао би и вртећи главом :— Ца ! Ца ! Ца! Бију наше ! Бију Грке! Бију ! Био је тужан, забринут, долазио је до беснила. — Министри наши ни зашта нису! Министри! До шта су довели! Како ми сад можемо ратовати! Све су Делијаниси криви! И једном изјави: — Због тог Делијаниса и ја сам на робији! — Како то?! — Павлопуло није моје право име. Ја^ сам из Атине. Ја у Атини имам брата адвоката. И да ја у младости нисам скренуо с пута, ја бих био ваљан механичар. Када еам дошао у озбиљне године, решио сам се да се поправим. Сачекао сам, док је наступила по грчким законима застарелост, — новаца сам имао доста — и купио сам себи земљу у Грчкој. Тада су наши министри такву политику повели — напаст! Порезе су тако страшне. Земља не може себе да откупи. Заплео сам се у дуг и све је отишло на добош. А ја навикао добро да живим! Дошло опет да се мора ићи, касе отварати. И ето наши су ме министри до Сахалина довели.