Полицијски гласник

ОТРАНА 350

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОИИК

БРОЈ 42

ђења, комисијског прег.леда и отварања апогеке, — а тог иотог дана је по гласу протокола рада одређене комисије његова апотека у В. затвореиа и преотала радити, када је и концесију о нстој под ОЛ»985/882. преко комиспје вратио држави. - Ј ~. На дан 18, јуна ове год. дакле он <1е Сак1;о ннје више имао апотеке, а 1 ва своју апотеку у Боо1раду он још нема ни локала, а још мање, да ју је отворио, и да ју екоплоатише. Он дакле нити је имао нити дрнгао две апотеке у времену, кад је добио дозволу задругу апотеку,' нре,ма томе он није био у иаузетку, баш кад би смисао и одредба цитиране тачке 15. била она, како је Оавет тумачи. Ако би остало у важности отановниште Савета, онда би наступио случај, да г. К. норед своје апотеке, коју је оставио држ-ави на расположење, и аа коју је објављен и обављен конкурс, и и.здата дозвола за отварање и држање исте, остао без аногеке, а то не само да не би било право, но би било и штетно по здравствене и државне иптересе ; значило би силом стварати парницу између државе и г. К. због поништаја концесије, коју је редовним и законим нутем добио, дакле но основи стеченог права и накнаде штете. а сем тога остао би читав крај Београд — Оавинац и Чубура — без пројектоване апотеке за дуже времена, на штету народног здравља. Ири оцени овог питања Државни Савет је изгубио из вида, да конкурисати на апотеку у другом неком крају и имати апотеку није једно исто. — Ираво на конкурс јс в пис1ит јив« да под нзвесним околностима извесно лице може тражити изнесно ираво. Ко има ираво да конкурише на неку апотеку, предвиђено је у тачци 6. чл. 24. закона о уређењу санит. струке. Ове. погодбе из тог члана има и г. К. плуо већу и дужу праксу. Да је законодавац хтео да искључи анотекаре, који већ имају апотеку из конкурса за нове аиотеке, он би то изречно и казао, у тачци 6. чл. 24. изразом: да анотекари, који и.мају аиотеку, не могу конкурисати, — но он то не само што није казао, но баш изречно вели, да право на конкурс има онај који исиуни следеће погодбе: 1. Да је ааотекар и да има итд., што логички значи, да и апотекари као соиственици неке јавне аиотеке могу конкурисати. Друго.је питање,; да ли апотекар може имати две ацотеке. То је изреч.но забрањено тачком 15. чл. 24. санит. закона. Тај случај овде није. Г. К. нема две апотеке, он шта више по иазормма Дрлгав. Савета у својој одлуци Бр. 5778/906 сада нема ни једне ааотеке. Тачка 15. чл. 24. нема савршено никакве законске везе са тачком 6. чл. 24. истог закона, у којој су побројане погодбе за конкурс апотекара. Право на давање концесије лично је нраво моје — одлука по овоме може бити иредмет спора само у том случају, кад би се ја као министар огрешио о услове из тачке 6. чл. 24. т. ј. када би нраво на апотеку дао лицу, које нема зато законске 1 услове што овде није случај.

Ни једчим законским ирописом никоја власт у земљи не може нагнатп једног апотекара да вечито остане у једном месту. То је лично право, које се по вољи може уживати. Лре но нгго со г. К. јавио на конкурс, он је актом СБр 4473)906. ставио на расноложење држави своје раније добивено право на апотеку у В. Ја сам ову н.егову изјаву примио к знању и особеним решењем .овластио га, да може конкурисачи не дозвољавајући, да се апотека затвори нре, но шго се питање о новој концесији не реши. — На основу тога, — поднетих нријава и приложених докумената, он је увршћен у [>ед пуноправних конкурената, и нико од интересованих ниј.е, уложио протест против његовог права на коикурс или жалбу против моје одлуке С.\» 1473 91)6 усљед чега је она и извршном постала. Неири [)0ДП0 и ненравично би било признати и дозволити право иа конкурс оним анотекарима, који продајом илн цесијом своје апотеке отуђе, а забрањивати онима, који су читав век ировели у крајевима где свет за дуги низ година није аиотеку ни уиотребљавао. На основу изјаве г. К., ја сам одлуком СБр. ()4бЗ/906 дао право на отварање и држање апотеке у Београду г. К. тиме: да му се наплати и прописна такса од 600 дин. за отварање нове апотеке; да затвори своју стару апотеку у В. и њену концесију врати и стави држави на расположење; објавио сем конкурс.за.в-ску ацотеку, па сам најзад одлуком СБр. 9822 од ЗО/УШ т. г. и то питање решио. Ја подносим у прилогу под ./• на углед Држ. Савету своје поменуто решење СБр. 9822/906 којим сам дао концесију за в-ску апотеку г. Ј. Д, Ј. магистру Фармације, те према овоме не може опстати разлог Држ, Савета, да г. К. има две апотеке, нити се могу идентификовати одредбе из т. 6. чл. 24. са т. 15. истог члана закона о уређењу санитет. струке, ношто се оне односе на две савршено различне ствари : тако, док прва говори о условима конкурената, дотле друга говори, да. цико не може имати две аиотеке и лечити. Међутим тумачење Савета, да закон искључује за пријаве на конкурс оне апотекаре, који већ вмају апотеку, није тачно, јер такве одредбе у закону нигде нема : а из одредбе т. 15, »да један апотекар у исто време не може имати и држати две апотеке.«—не.може се извесги онај и онакав закључак-, како га је Савет усвојио и,у својим примедбама истакао. Дозвола за отварање и држање апотеке још није апотека, јер ако концесионар не испуни у остављеном му року још неке погодбе, њему се Дозвола може поништити. А кад неко поред затворене апотекс и враћене концесије имадозволу за отварање једпе будуће апотеке, то никако не могу бити две апотеке у екеп.чоатацији и уживању, као што би то Савет у овој прилипи хтео да утврди. А да је резоновање Савета погрешно, кад у својим побудама вели, да се ни један апотекар не може јавити на стечај друге апотеке све дотле, док своју апотеку по т. 15 ист. чл. не ирода или на

другога не пренесе , види се из тога, што овакве одредбе у закону нема, и што бп на случај. да овака ннтерпретација добије своју санкцију одлуком Савета, она била не само противна постојећем законом решењу и досадањој практици, да се апотекару који је једпом добио од државс концесију, па исту продајом отуђио, не мол;е више давати концесија, — већ би једап апотекар по дозволи министра могао у свакој вароши, као најстарији, по продаји апотеке и пренсса концесије, целу Србију пропутовати својим концееијама, продајући апотеку у једној — а отварајући исту у другој вароши, па да ову продужи док у свима варошнма и варршицама не буде отворио продао и отуђио апотеку, а све за добре паре. Нротивно нахођењу Савета, да апотекари, — док претходно не отуђе апотеку — не могу конкурисати, јер би се тиме отворила широм врата ординарној спекулацији и злоупотребама. на изложени начин, — ја налазим, да је моје становнште пзражено у решењу мом СБр. 4473/906., против кога није уложена жалба и које је нзв])Пшо, ..— правилно и на закону основано, да сваком старијем апотекару и сопствепику апотеке треба дати прилике и могућности, да до бољег места дође па тај пачин, што му се на молбу дозвољава компетоване уз обавезу, да своју првобитну апотеку затвори и држави врати концесију своје старије аиотеке, ако по свршеном стечају наоснову старешинства п дуже праксе падне избор на њета. Радећи противно, држава би се огрешила о принции сирапедљивостн, и учипила би неправду оним старијим аиотекарима,- који су о свом трошку отворили н о свом труду и зноју дуго г'одина Рдржавали апотеку у крају који није лукративан, и где су они, водећи донекле п.овлашћену радњу,, у иптересу јавне здравствености, подносили дуго година матетеријалне жртве и били пијонери за пропагацију струке лекарске и апотекарске помоћи крд народа који с^оје санитетске нотребе и здравотвене саветејош и дан дањи радије тражи код врачара и гатара. На основу свију ових разлога мени је част умолити Савет, да.при поновној оцени овога предмета изволи усвојити ово посматрање, и опозвати своје иримедбе п ожалбено решење моје као умесно и на закону основано оснажити«. .На .онштој седници Државног Савета, одржаној 26. октобра т. г. којој је присуствовао и Министар Унутрашњих дела, Савет је.усвојио противразлоге Министрове и оснажио ожалбено решење као на закону основано. Одлука Државиог Савета Бр. 6331. од 26. септембра 1906. године. 0. Б.

П0УКЕ И 0БАВЕШТЕЊА Учпњена су нам ова питања: I. Суд онштине оглађеновачке, актом својим од 24. септембра ове год. Бр. 1076. пита :