Полицијски гласник

БРОЈ 2

ДОКАЗ У НРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАК) Овај .је случај много чешКи него што се мисли, јер учииилац, који сад признаје, не исказује резултат пооматрања самог себе у тренутку извршења дела, него све то оцртава онако, како му то у тренутку причања изгледа. Душевно стање учиииоца у тренутку приповедања не слаже се са његовим душевним стањем у тренутку извршења дела, и увек Ке оити неке разлике између једног и другог душевног стања. Често пута се ова разлика ствара и невољно н. пр. услед рђавог памКења учиниочевог. Поред овога је често од утицаја љубав према себи самом, самообмана или кајање, што се све мора узети у обзир, кад се оцењује истинитост признања. Судија дакле чак ни код признања не може да дође до апсолутне истине о унутрашљим чињеницама, а још мање може постиКи гај резултат само среством својих властитих чулних опажања. Из овега се јасно види, да је у овом случају резултат судијског поомартања не апсолутна веК релативна истина, јер се код сваког судијског чулног опажања, као што смо видели, може да претпостави могуКност о противном. Несумњиво је да се истина, до које судија долази на основу властитих чулних опажања, највише ириближака апсолутној истини али је врло мало случајева, у којима Ке судија оам лично опазити извршење кривичног дела или коју другу важну чињеницу. У свима овим случајевима судија мора да тражи што је могуКе бољу замену својим чулним опажаи)има. Та замена састоји се у оаопштењу чулних опажања других лица. а поглавито сведока и вештака. Сведоџбе сведока и искази вештака замењују чулна опажања оудије, и, на оонову чулних опажања ових лица, судија долази до иотинитости какве важне чиљенице. Чим је оудија принуђен. да, на овако посредан начин, иреко других лица, Дође до истине, то та истина не може бити аисолутном веК стога, што се често порађа сумња у веродостојност исказа тих лица. Може да се деои случај, да десет сведока посведочавају иодједнако један Факт, па ипак да су њихови иокази лажни било сгога, што су се сви споразумели да лажно оведоче, било да им је сведоџба лажна ма из какве заблуде. У осталом и за чулна оиажања ових лица вреди оно исто, што и за чулна опажања самог судије; па кад се, као што смо видели, на, оонову чулних опажања судије не може доКи до апсолутне истине, то се она још мање може постиКи ореством чулних опажања других лИца. У недостатку ова прва два срества, судија ради проналажења истине у Кривичном Поступку прибегава треКем ореотву, т.ј. закључцима, које изводи из познатих чињеница, добивених на основу исказа или опажања других. Очигледно је, да на овако потпуно посредан начин добивена иотина још мање може бити апсолутна истина, него и у прва два случаја. Из свега до сад јасно се види, да су срества за сазнанање истине у праву у опште, па и у Кривичном Поступку, иокуство и чулна опажања. Но како су ова средства, као што омо видели, несавршена и њихова употреба по некад неправилна, то и истина, која се помоКу њих добива, јесте само релативна, историјска или емаирична, а никако а асолутна, ааодиктичка. или математичка истина. Истинитост многих чињеница у нраву не може се утврдити математичким доказима, с тога она допушта могуКност о противном, али она у себи оадржи тако велику вероватноКу, да би непаметно било узети нротивно. То је, дакле, највеКи степен извесности, до кога човек у опште може доКи и до које долази, кад му је, при

наЈорижљивијем тражењу, оотао непознат ма и један оонов, који би противно тврдио. Релативна иотина не иокључије могуКност о иротивном, али ое о овој могуКнооти ни у праву ни у обичном животу не води рачуна, јер ако би се, иоред истине која ое добије, увек мислило на могуКност да је другаче, то би: ое у животу врло ретко долазило до каквог рада. Зато, што се и у праву може доКи оамо до релативне иотине, она се још зове и иравном истином. Кривични Поступак, дакле, у овоме задатку ограничава се само на релативну, историјску, емпиричку или правну истину. II. Релативна или правна истина, до које судија у Кривичном Поступку долази, није објективна *) истина, т.ј. истина која је потиуно независна од особина судије, и која почива на таквим основима, да код оваког оудије, и противно његовој вољи, производи исти утиоак, Ова је истина увек у неколико субјективн а, јер је условљена уверењем субјекта који суди. Да је одиста истина у Кривичном Поступку и субјективна, види се по томе, што је индивидуалност судије од великог утицаја на проналажење истине, и да баш та индивидуалност и заснива уверење о истинитости. Од великог је утицаја на задобијање уверења о истинитости интелигенција, васпитање, оимпатије, антипатије оудије, као и однос његов према оамој ствари и лицима, која учеотвују у поступку. ВеК само то, гато један судија има јачу моК уображења од другога, који је навикао да сваку отвар мирно и ладно оцени, доводи до различитих резултата тако, да Ке, при подједнаким основима, један сматрати ствар за доказану, док Ке други са истих основа, сматрати за недоказану. Тако исто тренутно расположење, у коме се судија налази, одређује јачину утиска, који производе доказни основи, тако н. пр. плагања је од великог утицаја код суђења политичких кривичних дела. Јер, докле један плашљив. судија нађе нешто за истинито, дотле Ко исти доказни основи на другог судију, који је смео, утицати тако, да Ке он ту отвар оматрати за неистиниту. Нису све оудије исте снособности, да чињенице правилно пресуђују. Овде се опажања, на оонову којих судије долазе до уверења о истинитости оних чињеница, доводе у везу с представама и знањима, која се веК налазе код сваког судије; у целом овом иослу оваки од њих уноси своје нарочите обичаје и опособности, које код другога могу бити сасвим другаче. Према томе уверење, до кога је оваки од оудија дошао, јавља се само као истина за њега, као субјективна истина, а а не као истина за све, објективна иотина. Кад се све ово узме у обзир, онда је објашњиво, да иота доказна грађа не чини на све исти утисак, да докле један може бити уверен, дотле други иалази да постоји оамо вероватноКа или чак сматра ствар сумњивом. Може се десити најзад, да исто уверење, до кога је дошло више судија, почива на различитим основима, тако н. пр. један судија може доКи до уверења по томе, што верује, да су два сведока, чије се оведоџбе олажу, чеотити људи и да се као такви неКе лажно заклети, док други судија долази до истог уверења, али не са истог основа, веК он тима сведоцима верује стога, што се њихове сведоџбе слажу до најмањих ситница, и треКи и четврти судија може навести негато друго, да сваки од њих долази до истог уверења али са разних основа. (наотавиће ое) Д-р Бож. В. Маркови-ћ

4 ) МШегтагег, 1^ећге уот Ветзо 63 и даље; 2асћапае, НапсЉисћ (1оз 8(га1'рг. II, 339 ; Ч1ааег, НаисШисћ <1еа 81гаГрг. I, 34-2 и даље; ВГгћтеуег, Веиисћез 81гаГрг. 396.