Полицијски гласник

БРОЈ 31.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 243

иредвиђа и опасно стање дегенерисаних бића, која још нису извршила кривичиа дела, али која Ке их извршити ако буду оставл>ена сама себи. У овоме се најјаче истиче карактер друттвене одбране ; она постаје друштвеном заштитницом и, у место да се бори са л>удскпм страстима, она ублажава људске патње које би, кад би остале непознате, несумњнво биле клица будућег криминалитета. Доктрина друглтвене одбране исто је тако доктрина поверења у будућност и доктрина оптимисма ; она противстаје песимистичкој идеји, која иас гура у узалудно посматрање непоправиме прошлости; она нам даје циљ н опомиње нас, са Јерингом, да је циљ творац права; она нас, најзад, упућује да идемо, не са онима који живе од успомена, већ са онима који живе од нада и који сањају о све лепшем, племенитијем и кориснијем правосуђу. Позната је ствар да у човеку пма нешто, што ни он сам не појми: слобода и потреба раде заједнички на Формирању нашег индивидуалнтета; ова два Фактора комбинују се, мешају се и продиру једаи у други у променљивим и нами непознатим сразмерама. Ми не знамо колика је доза слободе и потребе, која улази у сваку од наших акција. Како се онда може зах-гевати од судије да ове непознате ствари констатује и узме за базис својих одлука ? Тип нормалног човека, обдареног интелигептном и слободном вољом, створење је ко1е има своју клицу у Вопиа Ра1ег ЏтШа& римскога права, и које за свој развитак има да захвали картозијанском духу и философији XVIII века. Али је модерна психологија данас тако дубоко и детаљно проучила људску душу, да би и даље могли са речнма: »интелигентна и слободна вољ а" представљати мистериозну мешавину дифузне и живе свести, инстинкта и рефлексије, имагинације и разума, који сви у скупу сачињавају човечји персоналитет. Ово је један од узрока ослабљења интелектуалисма, који је до скора потиуно владао. У кратко речено : није никако реч о порицању моралне слободе, пошто је појам о њој нелпходно потребан друштвеном животу. Живот, право, цео свет били би, без овога појма, само једна декорација за маскирање празнине и ништавила, без икаквог смисла и циља. Само, то је проблем сасвим различан од оног који овде испитујемо: то је тражење одговора на питање: да ли је Природа на крају крајева механизам и случај, или интелигенциЈа и слобода.

Принс сс декларира као Финалист и присталица моралие слободе, али не улази дубље у ову ствар, већ остаје у обиму кривичног права, и истиче како је немогућно захтевати од регресивних судова да изучавају тајне за које нису дорасли. С тога је он мишљења да њихов задатак треба упростити усвајањем теорије друштвене одбране. Кеуие (1е пгоК репа! е( (1е Сптшо1од1е.

СЛОБОДНА ВОЈБА И КАЗНЕНО ПРАВО (НАСТАВАКЈ Ипак по моме мишљењу у интересу казненог права потпуно је немогућно, да се ставимо на ово становиште. Јер би, кратко да кажемо, отуда изашло казнено право, које би било исто голико неправедно, колико нецелисходно, а ниуколико не би било у стању, да одговор I социјалним захтевнма, којима треба да служи. Ипак је за Формирање казненог права меродавно на првом месту питање: шга ■треба да се казни ? друкчије речено: под каквим претиоставкама треба да се учини употреба казнене власти државпе ? Разумно се може дати на ово само један одговор : Извесне радње имају да се казне, поименце такве радње, које се јављају као штетне по грађанско друштво. Биле ове радње такве, да се њима наноси другом повреда, биле оне такве да пронзводе какву опасност, или напослетку такве, да садржавају само могућност такве повреде или опасности, — увек морапостојати извесна радња, или, да се овде обухвате и нропустне радње (пропуштања) мора постојати извесно понашање учиница, које повлачи казну. Ко ништа од тога није учипио, — ма како он по својој наивности и својим способностима изгледао сумњив и опасан, ми га нећемо смети казнити, већ казпу за онога задржати, који је извршио нешто, што је противно закону. Другче са становишта неслободне воље. Ако човек ипак није господар својих дела, ако он ништа за то но може, што је причинио штету своме суседу или држави, то није потребно, да се казна ограиичи на то, да казни само ону радњу која је у ствари учињена; шта више изгледа, да је на своме месту, да се и онај подвргне дејствовању, за кога постоји само сумња, да ће учинити какву кажњиву радњу. Исто тако као што душевно болесног не затварамо тек тада, кад је друге повредио, кућу им над главом запалио, важне нредмете унишгио, већ тада, кад је с довољном извесношћу утврђено његово душевно обољење; исто тако као што пса не тучемо само кад је учинио какву штету, већ чим је то потребно ради његове дресуре, исто тако не би стајало на путу, да се подвргну казненом поступању сви, код којих се опажају р^аве наклоностн и навике, тако да би се казнени заводи моралп испунити не само таквима, који су учинили злочинства, већ и таквима, за које постоји опасност, да ће тако што учинитп. Какве бн опасности отуда произашле за правну сигурност појединца н целине и како би несношљиво стање у опште наступило, очигледно је. То би било стање, чија би опорост и пијанство надмашили оно сгање, које се у привредном односу показује као социјалистички државни идеал, и о коме се с правом рекло, да би оно личило на робијашницу, која обухвата све грађане државе. Исто тако стоји и са питањем: како треба да се казни ? каква су средства, која треба да се употребе у циљу казне,

и у којој мери треба иста у поједином случају да се примене ? Са гледишта сваког здравог казпеног права и на ово постоји само један одговор, који управо у ноједином случају ствара велике тешкоће, ачи је ппак у опште у стању, да зајемчи сразмерно поуздано мерило. А ово је мерило кривица. Просто имају такве непријатности да се изрекну, које су у стању, да код учиниоца произведу осећај, да их сматра као казну за своју кривицу; н исте морају бити у таквој величини изречене, која би одговарала јачини крнвице. Што се дакле нарочито тиче казне лишења слободе, иста мора битн толпко обимна и разнолика, да представља довољно, али не сувише велико испаштање дела. ( свршиће се) Д-р Д. IV!. СуботиЋ

УБИСТВО ОДМЕТНИКА АНЂЕЛКА — ЂЕЛЕ Решењем Господина Мин. Унутр. Дела од 30. јуна ове год. ПБр. 13529, стављено је у дужност инспектору г. Тодорићу да одмах оде у Средњево, у место, у коме се налазио одметник Анђелко С. Миловановић, звани Ђсла, или како се ои радо звао Ђема, (свакако сећајући се славе чувенога Ђеме Брђанина), те да тамошњим полицпским властима укаже помоћ и да је потребна упуства, за што брже његово хватан.е. Сутра дан по добивеном овлашћењу, Тодорић кренуо се преко Пожаревца и Б. Градишта у Средњево. Из Пожаревца отпутовао је преко В. Градишта за Средњево из кога је одметник, у коме је највише злих дела извршио и намеравао да их још врши. Ну, пре сваког даљег излагања о току рада Тодорићева и бављења у Средњеву, потребно је да се изнесу претходно неке стварп, које су претходиле и убрзале одметан.е Анђелково у хајдуке. Анђелко је поквареп, доста млад човек од 33 године старости, има кћер од 14 год. и синчпћа од 9 године, живу жену, оца, маћеху, снаху, пет зетова у пет околних села, пашенога, стрине п тетке, па и велики број других рођака. Имовног је стања средњег. Киријао је коњским колима до В. Градишта, Кучева и других места. Од ране младости кридуцао је по пољима: бундеву, пасуљ, кукуруз, сноп жита, сено и друго ; из куће н дворишта: прасе, кокош, гуску; крао је увек, кад кад с успехом, кад кад без успеха. те је с тога и неколико пута хватан у крађама и осуђиван општинским судом, полициском влашћу и државним судом. Ну често је пута успепао да се извуче од одговорности и казне. Ради што бол,е његове карастеристике згодно ће бити да покажемо једну духовиту ствар из његова живота. Пре кратког времена дошао је једном адвокату из В. Градишта и упитао га је: колико би му одсеком годишње. тражио да га брани. Адвокат се нашао у чуду и одговорио је да не разуме шта хоће. Како не разумеш ?! Ја ћу се старати да ме што мање браниш. Моја је брига да не паднем у клоику, а ако па-