Полицијски гласник

ВРОЈ 34.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 267

мобиле, једном речју све што чини екзистенцију сретном и завидном— и убити ге ! Нико не вероваше. Новине доношаху детаље. Гро [>ица, која заузимаше у хотелу једну собу, коју је у последње време превукла плавом свилом, услед чега њена позлаћена плава коса изгледаше веома плава, као и код царице Евеније, нађена је обешена за шарку од прозора. Њене ноге додириваху патос, и требало је имати, казиваху журналисте, велику кураж и јединствену решеност за смрт, па се убити на овај начин, јер она беше задавила саму себе, вукући за уже, које јој обмотаваше врат. Констатозано је, да је ово уже узето из кујнске Фијоке. Који беху узроци овоме самоубиству? Нико незнађаше, а сваки вероваше у самоубиство. Њен муж, гроФ де Сексто, изгледаше, по причању журпалиста, више запреиашћен но остали и толико тронут услед овога бола, да нехтоде к себи никог примати. ГроФ је отишао од куће врло рано, јер му је ваљало ићи у Версаљ, са једном врло великом личношћу, ради визитирања једнога музеја. Долорес мирно спаваше, кад ју је гроФ напустио и у очи тога дана гроФ на њој није ништа приметио, што би му дало посумњати, да гро [>ица намерава да оствари овако жалосан пројекат. На против она беше веома весела и према њему необично љубазна. Ето, шта казиваху журналисте, који даље причаху како беше откривено самоубиство ове јаднице. По раном одласку гроФа, у хотелу беше тишина. Знало се да грофица устаје доцкан у јутру, па се с тога у хотелу и трудили, да се не прави ларма, како је не би разбудили. Међу тим, око једанаест часова служавка изненађена игго госпођа не звони, а знајући да грофипа увек устаје у то време, да би се спремила и била готова за ручак, јер се ручавало тачно у дванаест часова, почела је да даје знаке забринутости. Она пробаше да отвори врата, која беху изнутра затворена, и доцније се тек конотатовало да је то вештачки урађено. По одласку гроФа, нема сумње да је грофица сама затворила врата, како је нико не би изненадио приликом ових н<алосних припрема. Друкчије се нијо дало објаснити. ГроФ је требао да руча у Версаљу и послугу беше обавестио да га но чека. Вероватно је, да се гроФица због тога закључала, како би што дуже спавала. Бар је тако мислила служавка, коју је ово закључавање мало изненадило и забринуло. Ово јој беше први пут, од када је у служби код госпође, да је овако нешто запазила. Служавка увек очекиваше, момци пак беспослени, који сеђаху у предсобљу, занимајући се обртањем палаца, говораху јој увек кад би се она појавила. .— Још не устаје?

—■ Још није ни мрднула? — Чудновато! Газда од хотела беше већ неколико пута дошао са јеловником. Служавка му увек одговараше: — Госпођа гроФица спава. — Газда се удаљавао узнемирен, незнајући И1та да ради. Устед овога чудноватог задоцњења, у хотелу се беху сви узнемирили. Двапаест часова беше откуцало. Пола један. Никаквог гласа. Цео свет се озбиљно узнемирио. — Госпођи се нешто десило! Момци говораху служавци: — Ви би сте ипак требали ући. — Како ? —- Зар ви немате кључ од врата. —• Ригла је затворена. — Ригла? — Да. — Чудновато ! И гроФ није ту. Овако се ствари не могу оставити. Мора се знати шта се овде збива. Треба позватн бравара. Госпођа јо сигурно болесна. Није могуће да још спава. Овакав се разговор водио између слугу и служавке, која беше мала округла као лопта, прави обешењак париски и која се услед овога тако забунила, да је просто изгубила главу. Она је јурила кроз собе као бесомучна. Служавка није смела решити да отвори силом врата, а међутим сада је била уверена да се нешто догодило госпођи, да је болесна, а може бити да лежи и мртва у своме кревету. Цела послуга већ се беше сакупила у ходнику и саветоваше се. Служавка је непрестано понављала тихим гласом: — А господин гроФ ту није! —- Да, као да је намерно! Одједном вратар који је имао велики трбух, пуно округло обријано лице, одлучи се и рече: — Ја идем ! — Где ? — Да тражим бравара. Овако со ствари не могу више оставити. — Наравно. — Да, хајдемо! То је било опште мишљење. И крунан човек удали се из хотела. На ово се лакеји беху мало умирили. Сада се очекиваше са мање стрпљења, пошто је узета једна одлука. С времена на време служавка би напуштала осталу послугу, прескакала по четири степенице и неосетно би се дошуњала до врата госпођиних и прислушкивала. Али би се увек враћала са истнм осећајем. — Никаквог гласа? — Никаквог! »Заиста чудновато. Најпосле, бравар се појави са вратаром. Он држаше у руци један велпки широк гвоздени котур, о коме беху висили разни кључеви и калаузи. Ситуација му беше већ позната. Одмах га одведоше до самих врата госпођиних.

— Изгледа ми да је ригла потиснута са друге стране. Пробала сам да их отворим, али без успеха. — Ви небисте рђаво урадпли, рече човек, ако о овоме известпте полицију. — Полицију ? Али се још не зна шта је у ствари. — И мени је забрањено да разваљујем врата. — Ако се леси, међутпм, какав несретан случај ? — Да, то је сигурно. У сваком случају нећу да носим одговорвост. — Добро, добро, ви само радите! Ми ћемо узети целу одговорност на нас. Нестрпљење и очајање беше обузело цео персонал. Сваки се питаше каква ли је тајна иза овпхзатворенихврата и сваки помигнљаше на најгоре. Нико се сада не би изненадио, ако је грофица мртва. Али мртва, од чега ? Идеја о самоубиству није падала ни једном од послуге на памет. На убиство пак нико не помишљаше. Дан је већ увелико свануо кад је гроФ иапустио собу, и нико после овога није у хотел долазио. ГроФици се могао десити само несретан случај. Али какав несретан случај ? Сви су већ постали радознали, и ова радозналост беше страшна и ужаспа и сваког би се момента појачавала услед општег свечаног ћутања. Међутим, вратар беше приступио послу. Врава није била закључана, већ је ригла са унутрашње стране бпла потиснута. Ннје било лако отворити. Срећом врата беху двокрилна. И бравар потисну једно крило, протури једну куку, помоћу које најзад успе да одригла врата. Врата се отворише, и кад су била у половнну отворена, нико неимађаше куражи да унутра уђе. Дупле завесе на прозорима беху спуштене и у собн беше савршен мрак. Сви гурнуше Евгенију. — Хајдемо да видимо, улази! — Не смем, одговори служавка. Сни јој се ругаху. — Војим се! — Бојнм се! — Да, ова ме тајанственост плаши. »Кад бих моју госпођу затекла мртву ! — Па лено! Ако је мртва неће те појести, рећи ће кочпјаш уз гласно кикотање. Евгенија се одлучи и уђе у помрчину. Али тек што је у собу коракнула, она се тргну унатраг и цикну. Сви нагрнуше око ње. — Шта је ? — Госпођа је мртва. — Мртва! — Госпођа се обесила. — Цела послуга као да беше пзгубила главу, јурну на врата и уђе унутра. — Да, рече Евгенија, која беше од страха обамрла. Додирнула сам јој руке. Она је потпуно хладна. Евгенија задрхта и рече: — Ала је хладна!