Полицијски гласник

СТРА.НА 222

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 28.

Молим уредништво за објашњење: 1. Да ли је суд овај поступио правилно или не; и 2, Да ли се свештоник сматра као званично лице те да му се акта примају и предају на књигу? к — На ово питање одговарамо: Кад год свештеник шаље званичан акт за послове, који суњему стављени у дужност чланом 38. закона о црквеним властима источно православне цркве у Краљевини Србији, онда то долази у ред службене преписке, и одговор му треба доставлтати на књигу као и осталим надлештвима. Ако је и акт, о коме је напред реч, ове врсте службенога рада, онда је начелник срески погрешио што је у опште слао одговор преко општинског суца, а не непосредно свештенику. Суд је свакако требао послати свештенику у дом овај акт, јер баш да акт и није био званичан, суд је требао да има пажње према свегптенику и не излаже га незгоди личним доласком у судннцу, кад он може акт потписати и у своме дому и кад природа посла не тражи лични предстанак. IV. Један учитељ иита: «У овд. селу свештеник наплаћује од сваког домаћина по један динар на име свечарине па резао коме колач или не, а поред тога наплаћује и по 0"20 дин. на име некаквог »задушничког«. Е1аплату врши по списковима задужења преко суда општинског. У тарифи свештеничкој стоји да свештеник има права на један дипар за резање колача, а и да му се плаћа кад врши помен умрлима на гробовима, али мислим да нема права да наплаћује и онда, кад не реже колаче, као и кад не врши помене умрлима на гробовима. Да би се ово пигање пречистило то молим уредништво да објасни ово : 1. Сме ли свештеник да задужује и тражи наплату од оних грађана, чије колаче није резао и чијим мртвима није вршио помен на гробовима? 2. Сме ли општински суд да врши наплату по свештеничком списку задужења, кад задужује и оне којима није вршио никакве обреде? — На ово питање одговарамо : У колико уредништво по;шаје обичаје у земљи, њему се чини, да нема ни једнога православног Србина, који н< сече славски колач кад га ве11 меси и жито справља. Ако одиста има таквих примерадасе колач меси али да се не сече, онда би то било одступање и од предања и од верских обичаја. То би исто било и онда, ако се ти колачи секу, али ако то сечење не врши свештеник. II ако одиста има оваквих случајева, онда је питање ко врши то сечење кад га не врши свештеннк, и да ли је то бегање од свештеника последнца наплате таксе или узроци леже у чему другом? Јер кад учитељ напред тврди да свештеник нахглаћује таксу п за оне колаче,

које он није секао, онда значи да их је секао неко други. Овим питањем требало би да се више позабаве и свештеник и учитељ. Али, како слава и обреди црквени скопчани са њом, не долази у ред принудних обреда као што је нпр. крштење, него је ствар савести и верског осећања, онда се не би могло рећи да свештеник има права на награду за сечење колача, кад му ова услуга није тражена, јер се такса прописана чл. 8. тачке 5. закона о уређењу свештеничког стања наплаћује само за учињене услуге. То исто важи и за таксу из тачке 14. поменуте законске одредбе, јер је ствар доброг расположења и поштовања према умрлима да ли ће се ова чинодејества вршити или не. Помени о којима говори тачка д. чл. 5. иоменутог закона и иначе не подлеже такси јер се врше по дужности. Према овоме, кзд год неко докаже да му свештеник није вршио сечење колача или иомеи (читуљу). било што овај ту услугу није тражио, било што свештеник није хтео или стигао да је учини, суд онда не мора извршити наплату. Сечење колача не би се могло наплатити од оних домаћина, који су се одвојили од својих родитеља па истина славе славу, али не месе колач за живота својих очева, којима као представницима дома прппада ово право.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Засеоци немају права да засебно, на својигл састанцима, бирају себи кмета. С. Ђ., Ж. В. и остали из К жалили су се Државном Савету противу избора часника за општину к , који је извршен на дан 28. марта 1910. год. због ових ненравилности: 1. што је неправилном потврдом азбучног гласачког списка скраћен рок за тражање исправке, јер је по чл. 23. у вези чл. 181.6. зак. о општинама, требало да стоји на углед од 11. до 26. Фебруара, а међутим првостепенп суд је потврдио спискове 27. јануара,те је тако право на тражење исправке престало баш онбг дана (11. Фебруара), када је требало да отпочне; 2. што М. У., као чиновник окружног одбора, према II. одељку чл. 71. зак. о општинама, није могао бити општински одборник, па према томе, по чл. 52. в. пом. зак. није могао биги члан бирачког одбора ; 3. што су на овом збору бирани уједно и председник и одборници и кмегови, а међутим ово по чл. 53. в. зак. о општинама није смело бити, погнто је општина састављена и из два села: Л.. . . и Т. . .., која су и до сада имала засебног кмета. За доказ својих навода поднели еу уверење општинског суда № 2630. Трећи Одсек Државног Саветапо оцени жалбених павода и расмотрењу изборних акта, натнао је, да је навод под 1. неумесан, јер то, што је првостепени суд потврдио азбучни списак 27. јануара, нијо

ништа сметало интересованим лицима да траже исправку азбучног списка. Да пак право на тражење исправке нијо осјујећено, види се из тога, што је после те превремепе нотврде азбучног списка од стране првостепеног суда накнадно уведено у азбучни списак још 85 лица. Навод под 2., баш и кад би се узело као тачно посматрање жаљитеља, да чиновници окружног одбора не могу, према II. одељку чл. 71. закона о општинама. бити општинеки одборници — а тај се законски пропис очигледно односп на државне чиновнике, који имају право надзора над општином —- неумесан је, јер, по чл. 52. в. поменутог закона, чланове бирачког одбора бира општински одбор коцком из своје средине , а ни жалба, ни приложено уверење, не тврде, да М. У. није на дан избора био одборник, већ напротив обратно. Поменути законски пропис могао би послужити само као разлог, да се такав одборник разреши, али, неразрешен од дужности, он има несумњиво сћа права општинског одборника. Навод под 3. неумесан је, јер се извештајем Министра Унутрашњих Дела од 20. маја 1910 год. ПЛ« 9901. тврди да ову општину сачињавају и засеоци: Л и П , а по чл. 33. тач. 1., 53 г и 58 зак. о општинама кметови се бирају на сеоским односно варошким састанцима само у оним општинама, које су састављене из више села, или из вароши и села а овде тај случај није. Да ова два места нису села, види се и из чл. 3. закона о административној подели КралЈевине Србије. С тога је, на основу чл. 170. закона о општинама, решио, да се жалба одбаци као неумесна. Одлука од 20. маја 1910 год. № 5277. 1 /-2 Јос. II. Ст.

Одлука опште седнице Касац. суда од 7. Априла 1910 № 4024. За квалификацију дела крађе калемова лозе узима сене само вредност тих калем.ова већ и вредност штете, услед неродности чокота за време од три године. Неготин. првостеп. суду био је оптужен С. К. што је 23. новембра 1909. год. у вииограду М. В. исекао 72 чокота и тиме учинио кривично дело, које се казни по § 221. крив. закона. Првостепени неготин. суд је нагнао да у радњи оптуженог према вредвости иокрађе калемова стоји дело иступие крађе кажњиво по § 391. крив. зак., без орзира на вредност оштећеног чокоћа, и оптуж. ослободио из недостка доказа. Но по жалби приват. тужиоца и државног тужиоца, Касациони Суд примедбама од 12. Фебруара т. г. № 1796, поништио је пресуду првостеп. суда са разлога: »Погрешно је тај суд нашао, да овде, само према вредности покрађене лозе, а без обзира на укупну штету, која је приват. тужиоцу овом крађом учињеиа. стоји дело иступне кра1)е. Јер код дела, као нгго је ово, чија квалификација завпси од вредпостп штете причињене кривичним делом, мора ре узети