Правда, 13. 08. 1933., стр. 10

СТРАНА „

ПРДВДА, 1Л АВГУСТ 1833 ГОДИНЕ

БРОЈ 10.334 1

Понети платну књижицу н легитимацију оверену у овој годиви. Ниш, Обрвновића 21. М|ЈТ|Л* Бвоград, Кн. Мих. 43. ПП1ПП

као и сваком лицу способном ва кредит Сталном разврстанои жељезничком особљу као и целокупвом чиновништву, пензионерима и официрском кору отварамо кредите у висини једномесечних принадлежносгн по познатим јевтиним ценама. Набавку робе вршимо у огромвим количинама из најчувеннјих светских фабрика, првокласност робв, мода и Јввтинв цвнв јесу дела која су нам створила огромну посету и велико задовољство нашим муштеријама.

ДВАДЕСЕТЧЕТИРИ ЧАСА БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА

СЛОБОДА

мрзети. Авај! б-ило је доволло да «х видим па да их поново волим. То је најбол>« доказ да говор очи ЈУ и-нје тако наивна и безопасна ствар, како нас многи уверавају.

Успешан рад Земљорадничких задруга на селу

— СРЕЋНИ ДАНИ БЕОГРАДСКИХ „БЕЛИХ УДОВАЦА" ДОК ЊИХОВЕ ЛЕПШЕ ПОЛОВИНЕ ТРАЖЕ ЛЕКА БОЉЦИ У РАЗНИМ БАЊАМА. — ЈИАГАРЦИ" НА КОРЗОУ —

За разлиху од ов»нх у којкма још ври жквот, посматрам старца како уморно седи пред „Москвом", неосетљив и равиодушан према свему што се око њега збива. Поглед му блуди негде у даљину, у прошлост. Уши не чују пригушен илл звучан омех, гласан говор или днскрета« шапат оних што пролазе поред н>ега. Тек с времена на време прибере се и баци поглед на ту реку живота, која шум«о тече поред њега и која га ннкад в>ише неће повућ« са собом... Р. Т.

Црвли См. Уроша у Урооиацу

— Слобода }е наша! узвитонули су многи мужеви враћајући се са желез ничке станице, попгго су испратили жену у бању. — Слобода је наша! узвикнуле су мноте жене, када им је на првој завојици ишчезао испред очију Београд, у коме је остао муж да се пре знојава за време лета на уси-јаном зсфалту. Ту ралост због понова стечене сло боде, ма н привремене, помути само с времена на време еека злокоб«а слутња, која се неприметно увуче у душу: — Хм^. Да он за ово време не...? Којешта!... Он ме обожава... — Ама да она не...? Али не, не! Којешта!.. Она ме обожава... И тако пошто су обоје отерали ^умњу из срца и увернли себе у верност свога брачног друга, и „он" н р она" пуштају срцу на вољу... Није ли збиља лепо доживети коју ^вантуву и на тај начи« у неколнко наградити ту једанаестомесечну стрп љивост н робовање верности у браку? Уосталрм, баш н ако , се деои да она њему „набије рогове" зар би то било нешто стр'ашно? |^.#екада, „ро.гоњ.а а је био као бела врчна у друттву. Прав§ реткост! Указчвали су на њега прстом, сжандалнзирали се, правили шале н вицеве на његов рачуи, загорчавали "му живот дд уеиз^ржљивости. Просто као да ниЈе крива његова жена, већ као да је он сам себи набио рогове... Данае, међутим, „рогоња" има тако много, да је то постала сасвим обична етвар. Многи се ча* н поносе тиме, јер; — И сам Наполеон је био „рогов>а"... Звиља, кад је тако прошао силн« ш моћни Наполеон, шта )е онда оста ло за обичне смртнике?.., Бар у тоие поглелу да се изједначе са њим... — Није то важно да лн ће мене жена преварити или не, објашњава јуче своме друштву један од кандидата за ову фамозну „наиолеоновску'' титулу, већ је главно да се то ве сазна... Он дде још даље, па каже: — Ја се дивим и честитам прератиим руским официрима, код којих је било уобичајено да сместа позовуиа деобој онога свога друга, који буде толико несмотрен и индискретан, да се нохвали међу друговима да је са овом или оном женом... итд. Честитао сам овоме одважиом човеку, који се тако еистематски спрема да храбро поиесе поменуту ти*улу... Не бити смеш§и, то је главио. То је оно што је некада људе са овом тијулом бапало у очајвње н наводило на помисао да изврше убиство или чак и еамоубисгео. Само то и ништа друго. У питању је увређени понос, а не женино неверство... ЗДкључак је прост. •* ' Диван је живог у Београау за вреМе ферија. Келнери су постали право оличење услужности, љубазиости и учтивости. Клањајућн се непрестано испраћају вас чак до врата; Шофери таксиа возе вас пошто Хоћете, како хоћете и куд хоћете. Бербери и фризери спустили цену за. 50°/о. Опште преображење. Просто не Можете да познате та-ј свет, који је најзад почео високо да цени вас н ваш 1 новац. Јега један пример ове необичие ћредусретљивости: два биоокопа на Теразијама спустили су цеие улазнипама чак на 2 динара... Збиља, штета је што ово ферије не ^раје бар пола године. Али док поменути локали узалуд ћапију за публиком, корзо, Калемегд2н и Тоттчидер стално су пуни. Нарочрто између 11 и 13 и између 17 и 19 часова, када Кнез Михаиловом улипом н преко Теразија почне дефиловање најлешпег београдсвог жен.ског света, код „Руског Цара"и код „Моокве" прави је збор нежења и белих удовапа. Неки се иеместе у излоге да изгледају као урамљене слике, док се други задовгуве да заузму место за столом на ^ротоару. У недостатку меета за ето

■лом образују се мале групе ко|е стоје на ивици тротоара, „кибицују" и добацују: — Ова је збиља дивиа. — Браво! Честитамо на укусу! — Гле!" Тако лепи, па сзми, госпођице! Одговори иа ова добмгивања су честв духовити, а гто који пут брутални, груби и незграпни. На пример: Ју, пгго су безобразни! (јер често има и слободнкјнх добацквања). — Глупзк! — Простак! — Магарац!.Зар се не зна како Је тада „мибицерима"? Не зато пгго се осете увређенн, већ због разочарања што су „тако лепа уста једие тако елегантно одевене даме у стању да изусте тако простачке речи". — Магарац... Зашто баш магарац? Зар то мора да буде оиноиим најгорег? Дотичној дами мора да није познат случај са оним Французоб, који је у својој кући увео цеитралио грејање, али тако да је један радиатор ииоталирао, у својод соби, једа« у штали свога матарца, а собу своје жене оставио је без радиатора. Сирота'жена смрзавала се неко вре ме, а затим се пожа.лила суседима. На прекоре својих позианика, Фран цуз је одговорио: — Зашто се чудите? Магарац је света животиња, јер је на својим леђима носио Господа нашег Исуса Хр-иста. А жена?... Нисмо ли због жене нстерзн« из раја?... Пред овако непобитиом логииом морали су се сви поклоиити. Уосталом, мали је број Београђан кн које су заиста икада виделе правог магарца. Збиља просто изгледа невероватно да у овоме нашем Београлу нема магараца. А ниТе, да кажете, да им није место ту... Додуше, има ( само један егземплар, н то је магарица, а не магарац. То је она чувена „госпођица Ружа", која се често појављивала и пред публиком у Народном Позоришту, где је побрала еалве аплауза. Једино још она је жквн доказ да се магареће семе није затрло у нашоп лепој средини. И, на срећу илн на несрећу наших лепших полов-ина, тај једини примерак магареће сорте је женског рода. Па ипак мушкарци никад немају обичај да неку Евику кћер назову магариивм, док је женама постала најобичнија навика да купжарце називају магарцима. Не би било згорег - да с? пребројимо... Тако „таворе" дагне београдстси „бе ли удовци". Не знам да лн се. задржавају еаато I „кибицовању" или се усуде да учине који корак даље. Али већ н само то има довољно! дражи у себи. Сусрет потледа, узајамно запаљена искра, почетак љубави, наслућчвање иеочекиваних авантура... Али све се то одигра за неколико секунди и мЖге као леп сан. често не остављајућ« нинаквог трата за собом. Не разумет« ввај говор очију, не налазитн никаквог задовол>ства у воме, то значи пролазит« затворених очију кроз живот. Чзк и велиии Жорж Клежансо „Тигар", прилнком своје »оследње шетње у Булоњској Шу*и, посматрајући женоки свет, гигје могао одо лети срцу а да не узвичсне: — Ала су лепе!... Дакле и „Тигар" је б«о раворужа« шармом. На измаку живота, немоћа« за љубав и презирући човечанство које је сматрао неизлечивим, оваИ осорљиви и ирочничии старап налазио је уживања у посматрању лепих жена у пролаву. То је била радост његових последњих дана. Једа« велики песник, чије је српе увек јаче закуцало при сусрету са «еком лепом женом, признао је отвореио: — Не могу да изађем ш улицу, а да се не заљубим бар педесет пута. Ах! кад би те жене зиале тта ^Јисле моје неме сг^и! Са уздахом мелаихолије, једаи нзневерени љубавник додао је: — Био сам ее заклео да Ну »г* ем

БАЊА ЛУКА, 11. августа. — (Б. М. изв. „Правди"). — Српска земљорадничка задруга у селу Шљивну одржала је своју годишњу скупшти ну, на којој су поднети извештаји о раду у прошлој години. Скупштина је затим указала поверење досадањој управи на челу са г. Јовом Марчетићем, свештеником. Лазар Дивљак, секретар вадруге, одржао је популарно предавање о потреби штедње, апелујући на задругаре да остваре у задрузи сталну штедњу. Затим је г. Марко Перишић, учитељ, говорио о идеологији задругарства.

КРОЗ НЕМАЊИЋА ЗЕМЉЕ Село које „са страхом очекује казну од Бога" о: :о — ЛЕГЕНДА О ТАЈАНСТВЕНОЈ СМРТИ НЕЈАКОГ УРОША. —

УРОШЕВАЦ, августа. ВрућиНа је, ма да сунце нагиње западу, па се мало по мало примиче, да тамо негде далвко, преко недогледне равнице, утоне у планиноке венце. Јуче ј€ поросило, а ваздух се раа блажио. Пшеница ое оветли, прелива у злато, обасјана жаркнм сунцем, па кад повета^рац заћарлнја, она сва затрепери. — Како је родила пшеница?—-гги там једног Косовла који немарно на овој Божјој звезди жање српом дозрело класје пшенице. — Добро, господине. Боље но раније. Говоримо о летшж. Сви су задовољни. Било је и боље, али и ова је добра, шта више и одлична. Настављам пут. Мрак пада брзо, небо се већ осуло звездама. Пролази мо дуж њи»а сазреле ишенице и већ окласалих набујалих зелених кукуруза. И они, кукурузи, су одлични. Урошевац $е већ чује. Он је на крају Косова, тамо ка Скопљу. Биволице својим ггромуклим њакањем ремете тишкну. Час се чује мукање телади. Коњи негде заржу. Варошица још није заспала. Неко лнко „петронажеа" је освет.т^вају и то >е све. Два су хотела: „Слобода" и „Југославија*. Хотели оу више него окромни. Неколнко ћенвмачса, црквиџа « сто тину титтичним јужноерби ј аноких стракара сачињавају Урошевац, нај омиљеније летовалиште Нејаког Уроша. Али Урошевац има неописиво лепу околину ттуугу споменика из до ба када оу овом земљом владали Не мањићи. На један килонетер од варошице наилазите на брдо ретко обрасло шумом. Ништа необично, тако да инчим не пвда у очи путнику. Али, то је Урошева глава. Брдо је интере оантно гто томе што је за њега везана народна легенда да је ту поги нуо Нејаки Урош. Причају како се ту у околинн, у оелу Неродимљу, налазио Урушев летњиковад у који је он радо из своје гч>естонице При зрена долааио. И једнога дана, као и обично био је отишао у лов. У пратњи су"били многи властелини, и са њнма и краљ Вукашнн. Ловили су дуго. Када је било време да се врате, затрубили су рогови и сви су се скутгили. Само млади пар никако

није долазио. Тражили су га по шу ми. Нигде га није било. Тек дубоко у ноћ нашли су последњег Немањића мртвог. Лежао је без главе испру жен крај једног бистрог изворића. И тај извор још се и данас познаје. Управо, познају се трагови врела, јер је сада сув. Како ми један старац прича, чим је Урош погинуо и вода ј.е престала да извире. То место, данас, обележава још и један дрвени кгрст, која покољгења замењују, обелажавајући место, где је пао цар како би му доцније ту подкгли цртшу. Како даље легенда прича, за време лова краљ Вукашин био је стално уз цара, и када је У<рош био ожеднео, и сагао се над бистрим извором, Вукашин му је отсекао главу. Идући за легендом, прешли смо у лепо село Неродимље, где се још и данас гордо дижу развалине једног манастира, који само оживи на други дан Ускрса, када се слегне по неколико хиљада душа. Тамо је, ве ли даље легенда, пренето обезглавље но тело мртвога цара н закопано у цркви, коју је Урош био у своме летњиковцу подигао. Међутим, опет по легенди, у Неродимл>е је одмах дошао Краљевић Марко са својом мајком Јевросимом и почео да тражи тело младога цара. Сазнавши за долазак свога сина, краљ Вукашин се повуче У Цркву и посвађа са Марком. Марко уђе у цркву и стално почне да гони свога оца. Међутим, у моменту, када је са подигнутом сабљом полетео ка оцу, кане из стуба, иза кога се Вукашкн био сакрио, кап крви и падне на плочу. Краљевићу Марку је било јасно да је Нејаки Урош мртав и почео га по цркви тражити. Сети се н подигне плочу на коју је пала крв и заиста тамо нађе мртво тело. После тога почиње нова легенда. Она говори о томе како су поједина околна села добила своја имена. Мајка Урошева. Јелисавета, сазнав 1ди да јој нема сина, пође одмах из Призрена за летњиковац. Силазсћи са Шаре, она наиђе на један засео.с од четирн до пет кућа, који је био пун рупа, тако да се преко њих морало стално скакати. Због тога она нареди да се то место назове Заскок. Овај је нззив и до данас остао. Сада }е то лепо велико оело.

Идућн далЈе, наиђе Јелисавета ц<* други засеок. Ту нађе неке жене, $о је су јој гатале шта је са Урошем и рекле јој да је жив, те га због тога она назове Гатке. И он постоји. У трећем засеоку, на који је наишла, сазнала је да јој је син поги^ нуо. Она се, у болу и очајању, греб^ ла по образима и тако и село доб$н је назив Гребље, сачуван још ,,УЧФТу, у Гребљу, сазнала је да је; Урош последњи пут виђен са Вукац^н ном на извору, као и да се Вукашин налази у Родимљу. Потрчала је одмах за Вукашином, али су Је на улазу у село напали пси, те су Јелисавету једва одбраниле неке девоЈке. Због тога је она проклела село говорећи да никада више не родило, али Је благословила девојке, говорећи да све буду здраве и једре. Тако плодно Родимље доби назив Неродимље. Оно је и сада плодно, са« мо га, како се мештани жале, доста често бије град. Када мештанину кажете да су у Неродимљу девоЈке лепе, он само одговори: — НиЈе их џабе благословила царица. У томе планкнском склопу, недале ко од манастира, доскора се гордо дизао један огроман бор. Народ Јв веровао да га Је својом руком посадио нејазси Урош и због тога га много поштовао, не дозвољавајући да га ико одсече. Једном приликом попео се био неки сељак свега два метра високо и покушао да бору подсече дон>е гране. Догодила се несре ћа. Пао је, причају, и није жив ни земљу дотакао, већ је још у лету умро. И од тада, редовно сваке годи не бор је обилазила литија. Међутим, недавно је, на страх и тугу свих мештана, бор одсеч^н да би се направио иконостас за нову цркву. Сел>аци су се бунили пдотив тога, али бор је ипак отоечђн и они сад са : страхом очекују Божју казну. Р.. Гогић. Летовалиште Пожаревачког женсног друштва н Подмлатна Црвеног крста Занатске шноле ПОЖАРЕВАЦ, 11. августа, — |А. М. изв. „Правди"). — Пожаревачко Занатско друштво остварило је ових ферија једну лепу идеју. Наиме, ра ди одмора и опорављења својих ученица и подмлатка Црвенога крста Занатске школе овога друштва, основних школа и гимназије, образовано је летовалиште за њих у ма настиру „Заова". На препоруку Њ. Пр. г. др. Јована, епискона Браничев ске епархије, манастир је потпуно изишао у сусрет жељама Друштва: уступио му у манастирском конаку довољно просторија за становање. Снабдевање намирницама вршиће се из најблнже околине, где има намирница у изобиљу. — На челу ове групе биће претседница друштва, г-ђа Ката М. Петровић; учествоваће још и управна чланнца г-ђа Марија Бенџо, лекар Школске поликлинике др. Зага Поповић н ње но помоћно особље, тако да ће деца имати и лекарску негу н опора®« л аће се по свима хигијенскнм заои тсвима. ^