Правда, 06. 04. 1934., стр. 13
6- IV-34
П Д А В Д А
1Н А У 1К А 1И Ж 1И I* О Т
Болести срца У последње време Је веома уче стала болест срца „ангина пекторис" Мишљење Једног лекара
Свака болест срца је тешка и опасна, али има болести ове вр сте, које су нарочито опасне. Међу ове спада и грч срца или, како се научно назива, „ангина пекторис". Скоро у свим земља ма утврђена је жалосна чињеница да се ова болест међу љу дцма у последње време необич но шири. Убрзо ове учесталости „ангине пекторис" није још об днгњен потпуно. Можда је таЈ узрок потребно тражити у погрешним привредним приликама, бригама и главобољама због свакодневних ситница у живогу — то је обично најјачи отров за срце. А можда и нешто друго утиче да се ова тешка болест одиста много више шири него раније. Болесник пролази кроз страшне, паклене муке и болове. Он одједном осећа снажан бол, грч у срцу, као да га је нека дивовска гвоздена рука шчепала за срце. Бол је толико снажан да струји чак у леву руку и у леђа, потресајући све мишиће. При томе болесниково лице ее сасвим измени, постаје бледо. Пулс постаје бржи, човеком овлада неки неописиви страх. Срећа је што све то не траје ду го, свега неколико минута. Но ипак, не треба се толико плашити поменутих симптома. Грч у срцу није дуто опасан по здравље и исправну функцију срца. Ако се око срца осећа стално јак бол, то није бол у самом срцу, већ нервоза у мишнћима око срца. То, дакле ни Је, права „ангина пекторис". Постоји само још једна болест, која личи на ову опасну болест, ово страшно грчење ср ца. То је тровање никотином. Раније су научници и лекари засгупали јединствено гледиште у вези са узроцима, постанком ангине пекторис. Раније су узрок болести тражили у сплегу ситних мншића, који обухватају срце као венац. Ови мали и танкч мишићи око срца одиста су од веома велике важ
ности по човечји живот и здравл>е. Ако ови мали органи не фун кционишу како треба, ако срце не може да добије довољно хране (крви), онда се у целом телу јавља велики и тежак поремећај. Ти поремећаји су вре меном толико тешки да срце от казује послушност, све слабије ради и најзад сасвим престаје да куца. Долази до смрги. Данашњи научиници имају нове погледе о узроцнма ангине пекторис и веома компликованом теоријом објашњавају постојање болести. За самог бо лесника то није толико важно. колико је важно како ће да избегне изазивање тих узрока. По ремећаје у делатности срца, гр чеве, ангину пекторис изазивију у првом реду: тежак телесни рад, претрпаност стомака, нагло хлађење целога тела. Те три ствари треба се нарочито чувати да би се ангина пекторис избегла. У сваком случају и код наЈмањег грча или бола у срцу тре ба се обрагиги лекару, који ће болесника прегледати, направити електро-кардиограм и утврдити тачну диагнозу болести. А када се зна та диагноза, за лек и мере предострожности је већ много лакше. КАКО УТИЧЕ ЕЛЕКТРИЦИГЕГ НА ЧОВЕКА. — Научним истраЈкипЈ» њем је утврђено да аетар, кчша, оунце и другн временски упливи мање утичу на човеха него, на по-1мер, ележтршгитет у атиосфери. Ваздушни елоктрицитет директно н снажно утиче на човечји орга«изам. Научници су констатовали да вачдушни елвктрицитет има уп.тива непосредно и иа тренутак рађања и уЈгирања љу ди. Али не утиче електрчцитет само на људе, ве& и на жизотин>е и на бил»ке. Код бпљвка еле«трицитет из ваздуха изазива брже растење и кли јање семена. Тако зоб, засађена у простору у коме у ваздуху нсма пл• мало електрицитета, никада неће про клијати и не може дати нови плсд.
Медицхнске методе нод дхвљака
Међу Д1гвл>им племенима постоЈи врло развијенл наука о лечен>у Опште је веровање да међу данашн>им див .Ђацима Африке, Аустра лије, тихо-океанских острва н Јужне Амеркке постоје као меднцинске методе само врачарије и гатање, кз-, је ^наравно, са правом медицшпм немају везе. Истил1а је да нека црначка и индијанска племегна одиста много дају на врачарије и мисте да се болести могу лечити напицима, игром, жртвама, духовима и тако дал>е. I Али има дивљака код којих је ме- 1 днцннска вештиНа, то јест наука о лечењу болести природним лекози- ј |тнм средствима веома развијена и усавршена. Тако племе Веда на Цејлону (ово племе је једа« од најстаријих преставниха људске расе) нма одличне лекаре који лече многе болести и имају успеха. Ти лекари, нзравно, нису кшли у школу и нису посећивали никакве медицинске факултете, па илак много змају. I Лекови дивљих Веда праве се од разних лековитих биљака. Ти леко-! ви одлично лече и најтеже болести. |Треба помелути да су Веди врло ] ретко болеснн, они живе природно и примитивно, па им овавсав начин жпвота пружа савршеиу заштиту прзтив мкогих болести културног запада. У афричко) цунгли живе племена, која »мају врло добре лекове против назеба, реуматизма, костобоље, ј грозиице и главобоље, а имају н биљке за презнојавање. Ма колико | да су дивљн н неуки, Црнци из А- 1 фрике знају да знојење у процесу лечења игра необично важму улогу. Многи дивљаци цене лезсовитогг сунчевих зракова н хладне »оде и код њих се терапија природним сред ствима већ давно развила. Црнци у 'западној Африци позна^ју једну траву, која одлично нсцељује н највеће ране. Тајну свога лека ти Црнци чувају само за себе. | ЛШ11ШП11П1ПППП1П11(Ш1П1ШШ1Ш11ТПШШШПШ1ПШ!!11Ш11Ш1ПШ1!Ш1' Претплата иа „Правду" стаје: За нашу земљу месечно 20 линара. За инсстранство месечно 50 динара.
а
Научницн су на путу да открију противотров опасне тропске болести На смрт осуђени болесници драговољно се спремају за опите
Људи ретко помишљају на то колико је проналазак једног иовог лека, серума и противотроза за опасне болести, скопчан са великим људским и животнњским жртвама и напсрима научника. Док се један нов ефикасан серум, пронађе, науч ници морају да жртвују хиљаде и десетине хиљада животиња, а и први болесници који се лече новим серумом, излажу се великим опасностима и често подлежу не болести већ новом, још неусавршеном леку. Али "без таквих жртава не би се прогрес медицинске науке мо гао ни замислити. Има пожртгованих научника и лекара , ко , : и вршећи опите и истраживања у вези са новим лековима, чак и себе излажу опасностима у. жргвују и свој живот, само да би пронашли нов медикамент који ће спасти многе бо лесне људе. Славни француски научник и проналазач Пастер, који човечансгво необично задужио сво јим серумом против псећег бес нила, са<м се безброј пута излагао натвеЋОЈ опасности и био, у више махова, једном ногом у гробу. Али он се није плашио. Два пута је сам себи убризгао отров псећег беснила да би испитао дејство свог новог серума. Имао је среће, веровао је у дејство свој изума. Из Америке се сада јавља да ое тамо врше нови опити са серумом против опасне тропске болести, која је до дана-с важила као неизлечива. За ове опите употребљено је безброј мор ске прасади, питомих зечева и пацова. Али, све то није било доста, дејство новог противотрова против тропске болести требало је испитати и на бо» лесним људима. Научници који врше ове опите обратили су се недавно гу гернеру државе Н>ујорк са молбом да се упитају злочинци осуђени на смрт да ли пристају да се подвргну опитима са но зим серумом. То није нова ствар, али је ново то да се о«
вога пута одазвао велики број осуђеника на смрт. Тако је сада у Синг-Сингу отворена читава болница за опите са робијашима. Радовима руководе нај чувенији амерички лекари, а сви осуђеници су пристали да им се убризга отров који изазива болест спавања, тропску болест. Људи у робијашком оделу I пружају чудну слику у болници. Они без колебања и страха желе да жртвују свој живот за науку и добро човечанства, надајући се можда помиловању аКО оздраве. Иначе, немају шта | да изгубе. Смрт изазавана троп ј ском болешћу је ипак далеко I пријатнија него смрт на елек, тричној столици или на веша; лима. Гувернер Рђујорка је обећао да ће све на смрт осуђене који I се подвргну опитима, помилова I ти. Лако је разумљиво да су ле 1 кари сада добили обилан „ма' теријал" за опите и истраживач ки рад. Можда ће се баш осу ђеницима на смрт моћи да захвали откриће лека против троп ске болести?... МОЖЕ ЛИ СУЗА ДА УБИЈА БАЦИЛЕ? — Изгледа да се пркрода баш свестрано постарала о човечјем здрављу и што човек ипак ннје здрав како би могао бити, кривица I је до њега, јер се не чува довољ«о и не поклања пажњу ни на|важиијим прописима хигијене. Тако, на пркмер, и суза служи човеку често ( као дезинфекционо средство. Науч' ници су тврди-ти да се у сузи нзллзи — наразно у малој количини • хемиска супстаниа, такоадани „ликокум". То је нека врста фермента, који сузама даје нарочито својстзо. И веома разблажена (водом) суза | може још веома онажко да утиче на разне бациле, клице разних заразнчх болести н да кх уништи. Тако с/зз, која рони низ лице, у истини врш»' 'улогу средства за дезинфекиију. ј Свакако је занимљнво да ово дезннфекцноно дејстео има само суза из здравога ока. Суза из болесног ока не садржи нимало „ликокума".
НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"
ОСМЕЈАК 1 *
Од ВАЛТЕРА ХАРИША • • • 47. — И... Доротеја је, таква? упита Штигеи. — Свакако! Треба имати об зира и сажаљења према таквим ленама. Стари адвокат се диже, осла <>ајући се о дебео штап. — Ви већ одлазите? — упига га Штиген тужно. Поменули гге могућност доброг решења. Сумњате ли на кога? Требало 5их да знам. Имате ли наде, мо кда и више од наде? — Више од наде? Има наде / сваком случају. Мало наде! /тисак који ме води. То је све. — А ако не успете? — Онда ћете бити осуђени, :ао и госпођа Аберкрон. Хиља 1е људи су о уђенн на основу сдчбих доказ*. Ни један судија,
нн један противник, па и читалац новина не би вас могао сма трати жртвом судске заблуде... И они би можда имали право! Штиген, непокретан, погледа адвоката, који је закуцао, дају Ки тако знак стражару да га пусти. Стражар уђе и угаси осветљење, а Штиген остаде зао грнут дубоким мраком. Када су му доцније унели јело, он је још увек седео налакћен на сто. А вечера? Једна хзрмкга и куванн кромпири... „Чудноват ли је овај човек", помисли Штиген. „Ко ли га је Јтослао? Доротеја, или Сабина?" Изненадно задрхта из страха да би могао бити осуђен. Примети уједно да не дрхти због Доротеје, већ збот самога себе. * Још четири пута изводили су га пред истражног судију бескрајним ходницнма и степеницама. То је било све. Дошао Је и адвокат Милер да му саопшти да је истрага завршена и да ће се суђење одржати за најкраће време. — И ја сам оптужен аа увиство? А Доротеја? — Она Је оптужена због потстрекивања на убиство. — Страшно! — Мање или више сграпгао. Она би могла добити годину дана робије. Али страигније је што ће јој одузети оина Јоакима и што ће он бити повереп баби, Клари и Сабини. — Према томе, ДоротеЈа с» више никад неће моћи вратити у Свантемил? Верујем да би она то желела,
— Можда! Али тецгко Је њу тамо замислити. Штиге« примети да се адвокат у себи потсмехује. — Али ако се пронађе прави убица и ако се наће да она није умешана у ово убиство? — У том случају могла би се кратити на имање са својим де тетом. Али она би можда учинила нешто друго. — А хоће ли се удати за Шварцера? — Не знам, рече старац, дижући се. Али верујем да ће јој у сваком случају одузети мате ринско право над малим наслед ником. Породи-чни савет није се повољно изразио о њеном моралу. — А ваша истрага? — Још увех нисам изгубио наду. А када Је старн адвокат оти шао, Штиген се опет питао ко му је послао овог необичног човека. Јер он се пред њим осећао нсто онако као мало дете пред великим доброћудним човеком. Нада, утисак... Можда су то била само наклапаља тога старца? — Имаћете данас посету, рече иу сутрадан ујутру стргжар. Једна дама! Штитен диже главу. — Ко је то? Стражар је зиао еамо то.тико да Је тој дами допуштено да с њим у разговору проведе ч>Х врт часа. Доротеја истн Сабина? Време му изгледаше страховито дуго. Облачно јутарње небо било је вапокретно иза решетака ње
гове ћелије. Штиген се попе до прозора и истури главу што је више иогао. Виде људе који су ходали по дворишту. „Још пет сати, прошапта он, и ана ће бити овде". Покуша да спава, али узалуд. Устаде и поче ходати горе доле по ћелији. Наједном за стаде. Кога очекује? Доротеју или Сабину? Ако је то Дороте ја, да ли ће уопште нешто зна чити? А хоће ли се осећати потиштен, ако буде то Сабина?... Бејаше то Сабииа. Стражар Затвори врата за њом. Стајали су збуњени. — Моја посета вам је непри ја-гна? — упита она. — Не! — Дошла сам само зато да вас упитам да ли би ва_ч моглз учинити какву услугу. Могла бик наредити да се пренест ваше сгвари у наш ста«? Јели вам попребно, можда, рубл>е? Хоћете лн да вам пошал»ем жвну ко ја ће вам га опрати? Не љутате се, али ми се бринемо за вас. — Хвала вам, госпођице Сабина. Али зашто ви желите да ми поуогнете? Зар ме више не сматрате за убицу. — Ја... Ја не змам, рече о«а... Н< знам. Залч) сам и дошла... Сабииа му се загледа у очи. — Гооподине Шлггане, заклн њем вас, кажите ми истину! Раз иислите добро! Заклињем вам се да нећу никоме казати оно што ми гтоверите. Хоћете ли да вам се закунев1 успоменом своје мајке... Кажите кстину само мени! Јесте ли ви убилн мога оца?
— Заклнњем вам се да га ја нисам ! — роче о« озбиљним гласом. — А ви не знате ко је то учинио? — Не! — Хвала вам! — Верујете ли ми, госпођнце Сабина? — Да, господине Шгнгене, ја вам верујем. И опет заћуташе, збуњени. — Јесте ли ми послали адвоката Милгра? Сабина диже главу. — Не П031најем господипа Ми лера. Али шта бих могла \'рлдити за вас? Да вам откажем собу? Да узмем ваше стеари и да их пренесел! у наш стан? — Хтео бих овде имати вашу статуету, рече он, смејући се. Да, хтео бих то! А.ти, вероватно, то је забрањено. Узмиге је и пренесите. Ја је можда нећу тако брзо видета. — Надајмо се да хоћете. Напишите ми неколико речи за вашу стаиодавку. Ево, напишнте јој у мој бележ!:»п<. А ако имате какво саопштење коме другоси, напишите то на др)ТОМ листу. Не чнтајућн, метнућу то у коверат и послати поштом. Коме било да било... — Хвала, то није нужно. Штиген помисли да је хтел« говорити о Доротеји. — Хвала вам, рече он узбуђен. (Насгавнће се)