Правда, 31. 05. 1934., стр. 11

Страна ЛИСТИЋИ ИЗ БЛИСКЕ РУСКЕ ПРОШЛОСТИ

П Р. А В Д А

Еиш (8 ЈЗбДује. Нталија је равнодушна. ј јшн уцењује Ри РЕЗ>ЛТАТИ ПРЕГОВОРА РОМАНОВА ^СА^ГШЕТСТАВНИЦИМА ВЕ,\ИКИХ ОДЛОМиИ ИЗ УСПОМЕНА ЈЕ ДНОГ РУСКОГ ДВОРЈАНИНА

32. Попгго сам био начпсто да се Руснја од Франц>*скв не може надатн ннкаквој нарочнтој помокн у зезн са успоставл>ан»ем реда н мнР а У Руснјн, покушао сам пгго сам могао код претставннка оста.\нх снла. Енглеске, Ита.\нје, Јапана. Белгнје и Америке. О сзнма разговорнма водио сам тачан дневник. па могу сасвим верно да прикажем расположеае ■ држање ве.\нкнх сила према Руснји, која је толико страдала за те велике силе и бнла однста веран савезник. Прво сам се обратно Италнјанима. Тадањн претседннк нталијанске владе син>ор Орландо прнмио ме је, као члана парске пороДнце, веома лубазно н био спреман да мн пружи сваку помоћ, која је бнла у аеговој моћн. Љубазнн нталнјанскн премијер бно је човек тешког* схватааа. Он ми јр, сасвим нскрено, прнзнао да је неспособан да разуме рускн проблем. Он вна, нстнна, пгга је царнзам а пгга бољшевизам, а.\н да каже непгго пгго бн бнло мудро н корисно за спас Руснје, он ннје у стаау..« „Италнјанскн војннпн не могу враката рускнм поседннпнма спахнлуке-. м Код државннка н днпломата незапамћеном нскреношку Снн>ор Орландо мн јв рекао још н ово: — И мн смо за приватну својннт н не бисмо дозволнлн да бол>гаевнзам завлада Италнјом. Мн ■скрено жалнмо ваше поседкнке, алн ва-т>да тек нећете од нас као својнх бнвшнх савезника тражнти да шал>ем -нталијанске војннке да ■нну за руске спахн.\уке?._ Затим мн је снњор Орландо додао, да је унутараа по.\нтичка снтуапија у Италијн врло замршена н да није нскључено да ће нталијанскн комуннстн покушатн да нмнтирају своје руске другове.„ По причаау тог нскреног човека, Ја сам стекао овај утнсак: да је Светскн рат трајао само још шест месецд. сасвнм је снтурно да би уместо Мусолинијеве И идеалне државе" у Италнјн дошло до бољшевизма, можда у горем издашу него пгго је рускнМатеријалистнчкн расположенн Јапанцн Јапанпн су нграли најружннју улогу н били, као н увек, до крај-

ностн себнчно н материјалистички расположени. Реда радн посетио сам н претставнике јапанске владе на Конференцији мира у Версају. Урођеном >"чтивошћу прнмилн су ме са много ласкања н љубазношћу оРиенталских дволнчннх л>така. Менн је један угледан члан јапанске делегације за мир отворено рехао:

Избеглн чланови руске царске порохгте, којн о' нмалн среће да спас>* своје животе н не падНУ У Р>*ке бољшевнчкнх џелата, чнннли су за време преговора о мнру у Версалу 1919 сзе да спасу Русију и рускн народ од велихе азантуре. А.тн Романови прн томе ннсу нмалн нимало среће. После заузимања веома резервнсаног става од стране Франц>'ске, Енглеска, Италија н Јапан, такође, нису показали много раз>*мевања н одушевлења за спасавање старе Русије.

Дајте нам један део Сибира и већу своту новаца у нме опггете и ми ћемо послати војску против бољшевика.... Азијатска Русија вас и онако не интересује, ту смо ми Јапанци код куће... Овај уцењивачки циннзам Јапанаца ме је натерао да одмах прекннем свако преговарање са њнма. Идеалнста Внлсон Ускоро мн се пружила прилика да разговарам и са тада најпопуларнијим човеком на свету: претсед ннком Сједнњених Амернчкнх Држава Внлсоном. Он је тек пре неколнко дана стигао из Америке н бно необично заузет. Али, када му је секретар рекао да га један члан породипе Романова моли за разговор, Внлсон је нашао времена да ме прими. Он је био још најчовечннји н најбољн међу свнма савезницнма. Ште та пгго је у политицн н днпломатнјн до краја остао само великн теоретнчар и није могао Русијн ннкакву практнчну помоћ пружнтн. Вечитн ндеалиста. Внлсон мн је предлагао такве стварн да сам морао пред њим да се осмехујем. Када сам му испричао како Јапан желн да уцењује, тражећи за борбу против бољшевизма огромне руске територије у Снбиру, Вилсон је љу тнто ударио песницом о сто и првн

пут узбуђено узвикнуо: — Страшни су тн Јапанци! Ја се чудрм како су Енглезн н Французи могли с тнм људнма да ратују на једној страни! Најсебичннји народ на свету! Узбуђенн Черчнл После тнх преговора могао сам лако доћн до закључка, да се од доскорашњих савезника Русије одиста не може очекивати ни најмања потпора за сузбијање бољшевизма. Ннко од њих ннје хтео ни најмању жртву да поднесе. Русија савезннцима није била внше потребна. Она је своју улогу одиграла... Остала је само још Енглеска. Пре почетка заседања конференције мира у Версаљу, имао сам прнлике да разговарам са делегатом енглеске владе Винстоном Черчнлом. Он је био велики противник бољшевизма. Плашио се да би се епидемија бољшевизма из Руснје врло лако могла пренетн н на Енглеску и њене колоннје. Зато сам код њега нмао највише нзгледа на успех. У фебруару 1919 Черчил је у Версаљу пред сакупљеннм делегатнма одржао ватрен, темпераментан говор у коме је опггро напао руске бољшевике и, обративши се Клемансоу н Вилсону, узвикнуо: — Вн, господо претседници, треба у првом реду да помогнете акцију против бољшевнзма у Руснји! Енглеска је спремна да вас у томе у сваком погледу помаже... Треба предузети најстрожије мере, па макар дошлн н до новог рата са Русијом... Черчнл је говорио узбуђено, али искрено. За то време Клемансо се наслонио на своју наслоњачу н затворио очн. То је он увек чинно када се говорнло о стварнма које се Француску апсолутно нипгга не тичу. Он је, дакле, већ н тим својим држањем наговепггавао, да од Француске нико не тражи да иде против бољшевика. Снњор Орландо је са днвљењем слушао Черчнла н умало му ннје аплауднрао. Тек доцннје сам сазнао да честитн италијански премијер не зна нн речн енглескн и да му се само узбуђење енглеског државника необично свиђало.... Јапанскн делегат на говор Черчнлов само се лукаво осмехнвао н кри шом гледао у Вилсона. А Внлсо-

ново лице одавало је мирноћу мраморне статуе.... Внлсон се колеба После Черчиловог говора устао је Вилсон. Он је, мирно наглашујући сваку реч у своме излагању, рекао: — Неизмерно ми је жао, господо, што је Русију задесила тешка несрећа. Ја сам на^ страни оних који су данас ван Русије. Господнн Черчил нам је лепо објаснио потребу борбе протнв бољшевизма. Али је менн потребно времена да о том крупном и тешком руском проблеМУ размислнм. Мораћу прво отпутовати у Америку, па ћу накнадно донети одлуку и формулнсати гледиште америчке владе. То је било све. Био сам уверен

Г. Черчил

да Вилсон, нако до крајностн колебљив, није говорио против свога убеђења. Он је у Русији, како је сам признао, врло мало знао. Да сам га упитао да ли је Кијев престоница Русије стари америчкн државннк би вероватно одговорио: „Да... мислим да је то ваша престоница.-." Дакле, остао је јединн Вннстон Черчил којн је у доба КонференЦије мира схватио сву тежину и опасност бољшевнзма. Британска вла да је имала довољно разлога да се плаши бољшевичке саблазни, јер хетерогена британска паревнна је била најпогоднији терен за ширење комунизма. Али шта је могао учинити и сам Винстон Черчцл поред једног Лојда Џорџа и Артура Балфура, који за Русију ннсу имали нн смнсла приликама. Лојд Џорџ је, например, био потпун игнорант кад је бнла реч о Русији. Кад је адмирал Колчак напредовао у борбама протнв бољшевика, Лојд Џорџ, претседник владе Велнке Британнје, говорио је о неком „руском адмнралу Харкову*\... Он није знао да се адмирал зове Колчак, а да је Харков варош у Руснји!

31 - V - 34 _ „Мало раднкалннја реформа..." Тако је Лојд Џорџ, свестан да нема појма о Руснји, целу бољшевнчку ствар препустио Балфуру, ко ји је опет као тнпнчан претставник тесногрудог енглеског малограђаннна, своје гледиште о Русији у то време овако стилизовао: 1Ј— Не смемо се бацати у нове авантуре за љубав Руснје. Наши вој ници су четири године провели у тешкој борби. Они би се бунили кад би нх поново послалн н рапггркали по непрегледним степама Русије. Зашто? Зато пгго рускн народ желн мало радикалније да спроведе реформе, које му цар није хтео никако датн... За Балфура је бољшевизам био „мало радикалнија реформа"! Шта бн рекао да је та реформа заведена у Енглеској? После таквих изјава и заузимања гледишта која су ишла у прилог бољшевнка, није се од наше стране нипгга више предузимало. БалфУР је ускоро отишао тако далеко да је пред страним новинарима изјавио н ово: — Не знам запгто се баш од Енглеске тражи да Русију спасе бољшевнзма? Ми сматрамо да је РуснЈа наша бивша савезница, ми према њој данас не можемо имати никакве обавезе... Увидео сам да би свака даља акпија код савезника после свега тога била потпуно узалудна. Балфура су назвали после рата „највећим мислкоцем Европе" и нај бољим министром иностраних послова на свету. Када је он сматрао да је Русија само бивша савезннца и да Енглеска не може водитн борбу против „мало радикалнијих реформн" у Русији, ннје остало ништа више за спасавање старе Руснје. Не може се рећи да савезницн апсолутно ништа нису учиннли за уклањање бољшевнчке опасности у Русији. Али то су биле неснстематске, појединачне, слабе акције, без договора са белом армнјом и Русима који су бнлн протнв бољше вика. Озбиљна војна акција није покренута, а све што је учињено више је лнчило на опасне авантуре, без и најмање изгледа на успех, него на озбнљне војне потхвате. Бољшевицн су, у том хаосу, најбоље прошли и добнли довољно вре мена да се потпуно учврсте на власти.

ЗА ПОРЕЗНИКЕ Нај6ољи'.!и 'тоФб 'вН за годелз и ши-ћеле - нбд.ЈИИТИЋА

59^43

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

МОСКВА СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ ИЉА ЕРЕНБУРГ 17. Бинеов глас, његове очи, и о, како је он гледао на Јелену :ве внше су је узбуђивали. Нер возно је играла са чаршавои на полу, као да _је била сасвим от^утна и понавл>ала једносложно: „Да, да". Бине је сад говорио о политици. Из почегка решио је да ооилази опасне теме. Голубев — монархист. Шта му је још о стало? — Отерали су га... И пошао је у фзбрику. Алн се одјед с.ом Бинеу учинило, да се Голубев немарно смеје. Изгледа да су му све одузели: домовину вмање, положај. А жену сачу^ вао, и још какву! Ради тога се ч смеје: ма како се, голубе, труЈио, нећеш је добити! Код н>их ;е све у идејама. Јелена зацело ^иатра да је њен муж врло паиетан, паметнији од свакога. Ето, и куне се у њега. Одвратно јр то и гледати. Треба га понизити, треба показати да су све љегове маште — којештарије.

Буд>-ћност је наша!... Чија, тачно, о томе Бине онда није мислио. Казао је себи „наша" и насмејао се: будућност је њего ва. Јелена се пред њим неће одржати. Па тај Голубев не уме ни да дебатује. Развалина!... Бине је почео из далека: о смени епоха, о францусхој резолуцији. Затим све ближе: „Узалуд се они труде... петогодишњи план... крах капитализма"... Голубев није покушавао да изрази своје Јгишл>ење. Као и раније, он је пажљиво слушао. Није се могло разумети: да ли је то пажња илн не налази речи да одговори. А Бине грмуцао као на трибини: — Кригер је завршио. То Је величанствен симбол! Херој клпиталистнчког друштва лежи о бореи са црвеном мрл>ом на гру дима. Овде се Голубев жалосао осмехнуо. Приметио је, иахо без везе: — Код нас, наравно, директор шибичког труста неће се убити. Ако се ко код нас убија, онда су то песници... А коме су песници данас потребни?... Бине, као и да није слушао, продужавао је: „Пропаст света... беспослица... Шангај... Женева"... Сад већ није говорио за Голубева, па чак ни за Јелену. Изговорио је велики број речи. Помало је н сам почео веровати, да у његовом животу није било ничега тамног, да је он по нова млад и весео, да је за сутра заказан тај „последњи и од лучни час", о коме свако вече тврдн грамофон у партијском клубу. Тражио је непријатеље, да би их одмах уништио. Био је готов да стреља и полицајце, да ломи врата, да баца камење.

Али непријатеља није било. Он да се сетио: а Голубев? Па то је правн непријатељ! Колико је хомуниста стрељао у својој домовини! Бине је заборавио и на чај, и на самоћу, хоја стражари над њим у смрадним окопима коридора, и на Јеленину лепоту. Био је пун иржње према чосеку који је седео поред њега. — 0 чеиу ви маштате? 0 интервенцији? О крвавој освети? То је било увредљиво и Голу бев се невољно намрштио. Али се одмах савладао: — Ја, господине Бине, више ни о чему не иаштаи. Кад сам био у војсци, мислио сам да је народ за нас. Показало се да ни је. Народ ј« био с њима. Значи да је све у реду: они уређују жи вот, а ми доживљавамо свој крај. На туђем хлебу. Вн узаман преда мном узимате у заштиту бољшевике. Ја и саи видим: 0нн су много каметнији. Чега се ја само висам нагледао у тој фа брици!... А.ти против судбине се не може: ушао сам и седим. Мо гао сам тамо да останем. Радио бих. Ја имам два брата у Москви. То је као лутрија. Ја сам извукао праану хартију н толнко . . . Јелена као избезумљена погледала је мужа: он јој никада о томе није говорио. Она лично никад није иислила о судбиии своје домовине. Сви су бежали и она је бежала. Бољшевици су јој се показива.ти као страшна природаа појава: пре је био жи вот, затим је дошло то и било је неиогуће живети. Ретко је чи тала новине: тамо су увек гово рили „убице" н Јелена се сећала једног радника у Керчи, који јој је викнуо: „Ми ћемо вам по казати!"... Он је зацело био у-

бица. Значи нема више Русије. И ту су њене мисли остајале. И Сергије, ето, говори: народ је за бољшевике!... Зашто се љу ди они овде иуче?... Није она 5'залуд сумњала: ћутн, жив сам, туђ, неразумљив јој је такав жи вот! Ето докле је ок дошао!... Али чак и ако мисли тако, сра мота је примати! Он је дужан пред тнм Французом да брани своју ствар! Али Сергије није херој. Смеје се. Четрдесет годнна а још дете... Могла је Јеле на и да се смилостиви, али узбу ђење, које је настало због Бинеових речи, тражило је висока и немирна осећања. Она није по жалила иужа, чак се и наљутила: срамота, то није мушки. Одговор Голубева освестио је Бинеа. Није се више бунио. Одмах се помирио: непријатеља ту није било. Голубев је при Јатан саговорник. И Бине је по чео да објашњава: нису га добро разумели, то су све теорије, а у животу је важно, да човек има благородно срце... Са лаким страхом Јелена је гледала у Бинеа и Бине је знао: он ће је добити!... То није била хвалисава мисао: Недељу дана затим дошао је дању Јелени — Голубев је био у фабрици. Почео је говорити о својим осећањима: чим ју је угледао, све се завртело! Воли је до бола... Ноћу страшно је кад је човек сам.. Ето, први пуг је срео праву жену!... О љубави је такође говорио напрегнуто и узвишеним тоном, као оне ве чери о револуцији Јелена се сама себи дивила: она не воли та кве громке речи, срамота је и ничему не служе. Па онда Бине се н»ој и не свиђа, леп је, али

.је његова лепота туђа, непотребна — као на филмском платау. Зашто се онда, кад јој сн говорн те шумне речи, раду Је?... Зашто оживљава, кад га види у кариеру?.. Зашто — ето, кад је загрлио, не каже: „Шта вам је, оставите"? Зашто ћути и не одваја уста од 1 гг внх. Јелене више нема. Ствар. Можеш да је пре . _> . го место. Можеш је однети и у Бинеову собу. Можеш је чак онети и на улицу. Она сама себе није више разумела, слушала је Бинеа, па чак су и њене очн светлеле туђим, неразумљнвим сјајем. Увече се одједном уплашила: шта ће онти с њом? Па она не може да обмањује! Никад Бише неће пољубитн Сергија. Али, он да, зашто ће му?... Треба се ра зићи, нека он њу заборави.. А она? Она ће да живи са Бинеом. И, ето, подигла се тада сва прошлост, узмугило се, али су упорне биле године. Нису попуштале Јелени. Сетила се како Је Сергије био заљубљен у њу. Није био као Бине. Мало је говорио. Само је једанлут шапнуо: „драга моја". Али је виде ла: он без ње не може. Било је то у шуми. Сама је застала, по гледала је у његове очи. И он је тада пољубио... А затим све заједно — и карантин, без новаца, глад, тежак посао. Раније, говорио је: „ништа, биће добро". Тај живот у прошлостКЈ живот са Сергијем... Није то, иочета из почетка. Нема се ви ше онаге Такав умор. Само лећи и никад се не пробудити. Да, али и то са Сергијем. Други ју је узео, држи је, снажно је држи. Рекао је: „вечерас, ја ћу те чекати"... Шта сад треба да ради?..