Правда, 20. 07. 1934., стр. 15

Страна "_д_

П Р А В Д А .

20 - VI1 - 34

Рткривен Је у Парнзу спомении св. Жсиевиеви у спомеи палим жртвама трагичннх догађаја у фебруару ове године Тојинственп Аиеринанка испитује у Ишији поЈединости шострофе „ЛузитоииЈе" Јђен долазак у малу тосканску варошицу Губио изазвао Је велику сензацију

Рим, јула Губио је варошица у Тоскани, недалеко од Флоренце. Варошица скромна без нарочитих знаменитости. Али пре неколико ла«а за ово незнатно место много су се заинтересовали репортери највећих италијанских листова, у вези са доласком јед не тајанствене, али, како изгледа, веома угледне Американке. '/Ова Американка", лрема тврђе• њу италијанасих^новинара, дошла је у Губио да сазна поједи ности катастрофе великог прекоокеанског брода „Лузитанија", који је једна немачка подморница торпедовала (7 маја 1915 године). Какве везе има ова италијанска варошица са страдањем „Лузитаније" и вели ког броја америчких путника на њој и то је за сада прилично тајанствено. Зна се само толико да се баш у Губиу налазе веома важни документи, који гоноре о последњим тренутцима путника, који су путовали из А мерике за Европу „Лузитанијом". И светска штампа је већ доне ла кратку вест да је у Италију допутовала једна непозната Американка која, несумњиво.. при пада најотменијим круговима да пажљиво разгледа и проучи садржину тих необичних докууената, који се односе на прог <ст „Лузитаније". Италијански репортери сазна ли су само толико, да је приликом овог тајног састанка први гут скинут печат са једне фасцнкуле важних аката, који садр же тајну катастрофе „Лузитаније". Тврдило се да је тај пе'•с.т носио неки кнежевски грб, а да су документи писани на два језика — на немачком и ен г/еском... Сада тек настају нагађања. Пре свега, од највећег су интереса онај део текста тих докумената, који се односи на резул Тат италијанског демарша после торпедовања „Лузитаније", који је извршила немачка подморница „У 20". У вези с тиме зна се само толико да ови доку менти нису отварани, нити им је садржина објављивана. Непозната дама из Америке нарочито пажљиво проучила је оне пасусе, који се односе на укрцавање путника у Н^УЈорку и на све оно што се на броду дешавало пре торпедовања. Другог маја 1915 године V „Лузитанију" укрцали су се Алфред Вандербилт, Херберт Стоун, леди Елен, мис Џесн Тефт и многи други познати Американ ци. Алфред Вандербилт са оста лима налазио се у једној групи са поменутима када је изнена-

да, непосредно пре одласка бро да, на обалу дотрчао један непознати човек, који их је преклињао да не путују бродом и да се сместа искрцају. Верујући да је то неки лудак, Вандербилт и његови пријатељи нису га послушали и кренули су у смрт. Тврди се још да се у тим документима помнње и велики не хат капетана „Лузитаније" Тарнера, који је радиотелеграфским путем био упозорен да кроз „опасну зону" не пролази по дану, јер је она, и поред велике близине копна, угрожена од немачких подморница. Веома Је дирљив и опис последњих тренутака путника за време спа савања, који је дао шеф-електричар Хачинсон. Он живо опи сује јуначко држање милионера Вандербилта, који је помагао да се спасу жене и деца, а сам је потонуо заједно са бродом. С њиме је потонула и једна врећица са драгоценостима од веома велике вредности. У исто време са скупоценим наки том потонуле су леди Елен, мис Тефт и Херст, а судбина ннје поштедела ни Хербеота Стоуна оиљв -л- т жбшцпл смв о Италијански новинари ипак нису могли да реше та.јну доласка угледне Американке. Неки ипак тврде да Је њен боравак у Европи у вези са акцијом, која је покренута да се у најскорије време из мора извуче огромно богатство, које се налазило на „Лузитанији" за време торпедо вања. Тако се помињу велике количине златних шипака, брушених и небрушених диаманата, огромне своте новаца. Већ Је утврђено да се остаци „Лузи таније" налазе једва 200 метаоа дубоко у близини енглеске обале, а једва стотину метара дале ко од места, где је торпедована. Стручњаци сматрају да велкки напредак технике и савршенство гњурачких апарата омогућавају да се спасе огромно потонуло богатство. ♦ ПЧЕЛЕ УБИЛЕ ЧОВЕКА. У маџарској вароши Солноку сељак Молнар постао је жргва необичног несрећноо- случајаМолнар је ишао послом мроз једну усамљену улицу, крај ниске ограде башта. Из једне баште салетео га је велики рој пчела. Узалудно се несрећни човек бранио рукама н дозивао у помоћ, рој пчела га је авега обасуо и уједао дотле -док се Молнар није срушио на земљу. Кад су људи догрчали да му пруже помоћ, сж је већ био иртав. На његовом телу нађено је 350 убода пчела.

Полицајцн за - издавање! Лондонска полициЈа Је завела занимљиву новину У целом свету чувени лондон ски Скотленд Јард завео је недавно једну новину, која је у це лој Енглеској примљена са највећим задовољством. Према тој реформи, од сада ће се у приватне сврхе моћи узимати „под кирију" сви лондонски полицајци, почев од врховног инспектора детектива, до најобичнијег бобиа (полицајца на линији). Публика може у својим замр шеним породичним стварима, мањим и већим криминалним случајевима да изнајми органе Скотленда Јарда и ове упути шта имају да сврше. Лондонски полицајци примају сваки посао не устежу се ни од чега што засеца у опасну полициску службу. Сасвим је природно да полиција ставља приватним „муште ријама" и своје аутомобиле, пу шке, митраљезе, маске и друго на располагање. Оавршена послуга и солидна! Управа Скотленда Јарда је саставила ценовник са строго утврђеним хонорарима за поли циске чиновнике и службенике ангажоване у приватне сврхе. Та такса мора се унапред испла тити, без обзира на то да ли ће полицајци у своме раду имати успеха или не. После, ако клијент хоће, може дати полицајци ма и посебну награду. Строго консервативни лист „Тајмс" једини се не одушевља ва овом новином Скотланд Јар да. Он сматра да ће приватао ангажовани полицајци врло често долазити у комичне и трагичне сукобе са својим колегама, који ће радити по званичној дужности. Лист предлаже да се та реформа што пре уки не, јер шкоди озбиљности и угледу ове велике полициске организације у Лондону. * КОЗА СА ДРВЕНОМ НОГОМ. — Сви амерички часописи објављују фотографију једне козе, која је у целој Америци постала чувена по томе што има дрвену ногу. Коза је у борби са вуковима прошле зиме по казала необично јунаштво. Она Је са три вука водила борбу, бранећи остале козе, док није наишао њен газда фармер Ал Хунтер из Омара (Небраска). Је дан вук је ујео за ногу и коза се морала оперисати. Ветери нар јој је отсекао десну задњу ногу и она сада иде са дрвеном ногом. Коза са протезом иде на пашу, даје млеко и живи као и све остале козе. * НАКИТ КОЈИ ХЛАДИ. — О пет је један довитљиви Американац, својом сасвим новом идејом, дошао до огромне зараде. Недавно су у целој Америци пуштени у продају такозвани „накити који хладе". Проналазак је у истини оригиналан и необично у моди сада у доба ја ких летњих врућина. Разни накити као гривне, огрлице, ланци, прстење и тако даље, пуне се неком нарочитом хемиском течношћу, која се испарава сатима и на кожи носиоца накита изазива осећај најпријатаије хладноће. Ова врста накита сада се у Америци веома много носи. « НЕВЕШТ МУЖ. — Муж мора сам да шиЈ 'е своја дугмета на кошуљи и капуту- Једном је замолио жену да иу удене конац у иглу. Она му љутито рече: — Шта? Ни конац не умеш да удеиеш у иглу? Па зашто сам се ја онда удала за једног ^цпломираног ннжењера?,

Воњо у ко]у гостн долозе СОНО ОВИОНОИ, оутон или у спавоћнн колино У Ле Тукеу се ие зна за привредну кризу

Париз, Јула. Два сата авионом из Лондона, три сата спаваћим колима из Париза, и човек се већ налази у бајном и ромалтичном француском летовалишту. неупоредивом Ле Тукеу. Сада је ту „от сезона". Ле Туке је најпријатнија плажа на свету, нај омиљеније стециште отмене ен глеске, француске, шведске, норвешке, холандаке и италијанаке публике. Ретао која бањска управа у свету се толико сгара за удобност гостију и разнснврсност днеаног .тгровода, као што то чини управа бање у Ле ТукеуЛе Туке лежи на веома лепом месту између шуме и морске обале. Дневни програм модерне публике у Ле Тукеу је прилично компликован и обилује разним узбудљивим атракцијама. Попгго бању посећује стално велики број Ензглеза, најомил»еније спорт је голф. Али још пре голфа, рано изјутра сви гости одлазе да се купају на море. Ове године морска вода је хладна. Но ко неће да се ку* па у хладној води, томе стоје •на расположењу многобројни базени у отвореним купатилима са топлом водсхм. Публика у Ле Тукеу је међународна. Шаренило разних но* шњи највише изненађује. Ту

се свет не придржава прописа пари-ске и лондонаке моде. Шпањолке долазе у авојим народним костимима, Аусгријанке у таролској ношњи. Највише можете сгвде срести кариране, шкотске сукњице. Око подне на плажи настаје велика живост- Тада енглесхи гости полазе на свој уобичајени коктајл, док се Французи већ пршгремају за ручак. Омил>ена музика у Ле Тукеу није ни џаз, ни радио. Грамофонске плоче авирају на све спране. Публика се бунила про тив „глајхшалтоване музике" радиа и управа је све звучнике укинула. Поподне долазе излети, купа ње, и код Енглеза, наравно, неизоставни голф. Пред вече мање групе друштва одлазе раскошним лимузинама на излет у оближњу шуму. Увече кабарети, поред веома развијеног клупског живота. Коцкарнице су одлично посећене. Ле Туке је скупа бања. Али ту авет не гледа на новац. Раскош је већа него икада раније, привредна криза се не осећа, у овој богаташкој бањи. Огроман је број оних Бнглеза и Фран цуза који долазе на „вик-енд" у Ле Туке- Проведу ту суботу и недељу и у понедељник изјугра рано враћају се у Лондон и Париз на посао. Авионом. Друкч^је се не би »сплатило..*

Лисабон, варош риба Земл>а која већ годинама ради без парламента Португалски мозаик

ЛисабОн, јула. Шетајући улицама лепе, старинске португалске престанице, наићи ћете на безброј слика и сцена, на које ваше европско око није навикло. Пре авега, те шко вам пада необичан, јак ми рис морске рибе од кога се не можете спасти. Лисабон је варош риба и риба итра у животу Лисабонаца необично важну улогу. Чувена је зграда портуталског ларламента, чуо сам код куће, архитектонако ремек-дело. Младић код кога сам се прво распитивао, сажаљиво се осмехнуо. Као да ми је хтео ре ћи: „Тражите нешто шго у Лисабону нема..." Старији пролазник већ ме је умео да упути. Он се некако чудно осмехивао: — Ако сте љубитељ архитек туре и лепог намештаја, вреди да посетите наш парламент.. Иначе, он већ од 1928 године не ради. Наша влада уме и без парламента да се снађе. У згради парламента један путовођа, уз скроман бакшиш, радо показује све знаменитости парламента, у коме је последња седница одржана 1928. Отада је, како Лисабонци кажу, „стављен ван прогона".-. Као пгго сам рекао, рибе су доминантни елемент Лисабона. У тој вароши нема ни ручка ни вечере без рибе. Од пристаниигта до најудал>еније перифе рије на истоку, свуда ћете наићи на тезге са рибом. Али домаћици није потребно да иде до тезге, она само отвори свој прозор, вимне: „Рибе!" и већ се јављају најмање двсет продава- 1 ца, ко>и нуде јевтину и још живу морску рибу... Нема ваљда нигде у свету обилнијег риболова него у Лисабону. Становништво престонице и околине давно би екоиомски пропало да нема ту ри-

бу, коју једе свакога дана, најмање двапута. Дневни промет на дибљем тр жишту у Лисабоиу износи чесго 2—3 милисхна килограма. И то стално тако, у пролеће, лето, јесен и у зиму. Занимљиво је да је скоро сва трговина рибом не само у Лисабону, већ и у целој Португалији, у рукама жена- Мушкарци из Португа.тије су или морнари и рибари иди сточјри. Они доносе рзбу, предају | је женама, а ове тргују. А Пор | тугалке су не само добри трговци, већ и одлични радниии. Оне саме вуку далеко велике | корпе са рибом, у којима има |каткад по 60—80 килограма. Оне с тим теретом сатима лутају лисабоноким улицама и ако до мрклог мрака не могу да продаду рибу, бацају је у море. Лепа и пуна колорита је слика коју нам свакидашњи Лисабон пружа. Живописча ношња Порт>талки, сталан мирис рибе, јако португалско с^н | це, лазарони на морској обали, трка коњаника и увек насмејана лица пролазника чине да помишљате да нисте више у Европи, него на неком удаљеном, егзотичном континенту... В. М♦ ЈЕДНО СЛОВО ЈЕ ФАЛИЛО... — Како је иопала снноКна премијера? Је ли публижа звала аутора? — Нешто слично ј 'е звала, али мислим да је ј 'елно слово фалило. Оно „р" на крају. — Аха, звали су „ауто"... НЕЋЕ СЕ УМОРИТИ- Стриц пита ошовца гимназнјалца, који вуче велики пакет са кн.игама: — Нећеш ли се у.морити од тога, синовче? — Нећу. Ја ово ие морам П{К>читатн..,