Просветни гласник

УПЛИВ ВЕТРА НА. ЕРЗИНУ ЗВУКА УП.ЛИВ ВЕТРА НА БРЗИНУ ЗВУД\А

537

јЈ осифа ј З идаковића прпправника на вел. школи.

(свршетак).

II.

Познато је одстојање двеју тачака А и В. У истим тачкама се налази ио једаи тои и ио један иосматрач. Кад је тои оиаљен у тачки А, иосматрач код В забележио је време {\, које је аротекло одкад је видео светлац (или дим) иа. док је чуо звук. Исто тако оиаљен је тои у тачки В, иа је иосматрач код А забележио време 1-2, које је иротекло одкад је видео светлац, иа док је чуо иуцањ. Ветар дува иод углом а ирема иравцу АВ а брзина му је неиозн&та. Тражи се из иодатака : АВ = а, а, 1\ и да се израчуна брзина звука у ваздуху и на темиератури иа којој се оиит вршио. Пре но што почнем расправљати предложени задатак, рећи ћу коју реч о распростирању звука у ваздуху као и о начину на који је се брзина звука до данас прорачунавала, ради лакшег расправљања истог задатка. Има много појава, који показују да је звуку потребно иеко извесно вреие, да се од једног к другом месту распростре. Н. пр. кад неко у птуми са неког брежуљка посматра сељака, који на другом по даљеи брежуљку цепа дрва, приметиће, да чује звук кога је дрво при удару са сикиром произвело, тек пошто је сикира спуштена и скоро да сељак измане по други пуг да удари, за то време док звук првим ударои произведени, посматрач чује. Исто тако за време ноћи, кад ловац взбаци пушку, поематрач, који се на некој даљини од ловца налази понајпре види светлац избачене пушке, па тек после неког времена чује пуцањ пушке. Такође се при олујини, најпре муња опази, па тек грмљавина, а зна се да се обоје у исго време производе. Дакле креме, које је протекло од како је се видело, у првом случају пад сикире па чуо звук,

а у другом и трећем од како је се опазила светлост, па чуо пуцањ, утрошено је на распроетирање звука од месга гди је произведен па до посматрача. Стараћу се да што простије представим управо изнесем пред очи распростирање звука у ваздуху сљедећим резоновањем. У физици је данас у опште доказано, да је узрок произвоћења како светлости, топлоте, тако и звука, треперење честице тела. Јер молекиларна и атомска теорија учи, да материја није компактна маса, но да се састоји из сићушних делића, који се зову молекили; да су ти молекили граница физичних испитивања, па се зато и зову најчањи физични делићи тела и да се ови држе међу собом силом названом кохезија, која је урођена особина материје. Даље да поред ове силе, која молекиле у привлачењу одржава, постоји друга, која у противном правцу дејсгвује, која дакле тежи, да молекиле растави; та се сила зове одбојна сила. Иста теорија- учи, да су молекили материје уд ,љени једно од других, дакле да између њих постоје неки безконачно мали просгори испуњени еластичним гасом названим етером. А ово последње као и саотав материје доказује тим, што се тела при загревању шире, а при олађивању скупљају, дакле увеличавају у првом случају свој волумен, а у другом смањују, а то не би могло бити кад би материја била компактна маса. Мимогред ћу поменути да ти молекили нису баш најмањи делићи, но да их има још мањих, из којих се ти молекили састоје : а ти се најмањи делмћи зову атоми, који се између себе одржавају другом силом, која се зове афинитет или хемијско сродство. А наука, која се занима испитивањем тих последњих делића, као и силе, која их одржава, зове се хемија. Кад је тако, да се материја састоји из молекила, као најмањих физичних делића (а они друг^