Просветни гласник

НАУЧНА ХРОНИКА

629

Сад со иселе из својих лађа па на саоницама , које вуку северии јелени и пси, путују даље на север борећи се на сваком кораку са непојамном ладноћом и многим зверовима н. пр. белим медведима и т. д. Од свију многих путовања која су у последњим десетинама година предузимана у цељи исиитивања земљине површине, од највеће су важности и значаја Штанлаја и Норденшилд а; први је путовао кроз »тамни део света«, а последњи на северни пол око северне обале Азије до Берингове мореузине. Оба путника предусретана су сваким признањем и одликовањима каква потпуно заслужују према својим смелим предузећнма; не може се описати она почаст с којом је пре кратког времена дечекан у Норвешкој Норденшилд са свог последн.ег путовања па северни пол. Оба та путника толико су услуга учинили науци да све друге путнике стављају у присенак. ШтанлаЈ није у првом почетку ставио себи у задатак да испитује АФрику, него је тек поступно дошао на ту мисао. Он је у почетку био обичан туриста , а осим тога није имао ни довољног иаучног знања, што му истина није толико ни сметало по што је иначе био врло даровит. Норденшилд , који се још у младости одао природним наукама, био је у велико спремљен још пре но што је ирво путовање предузео. Осим тога имао је доста искуства, која је на својим честим путовањима по северу прикупио. Има још неке разлике између та два велика светска путника. Штанлај је путовао сам, јер истина љега су пратила три европска помоћника, али они су по спреми и образованости стојали много ниже од њега, те му нису ни могли бити од врло велике помоћи. Норденшилд пак био је увек окружен неколицином младих научењака, како би његова путовања учинила већу услугу науци. Штанлај иам је описао земље у којима жпве милијони л,уди; он је отворио нове путове трговини и саобраћају, а цивилизацији пепрегледно поље за рад. А Норденшилд нас упознаје са природом залеђеиог севера, и износи нам пределе пусте и ненасељене. Кад би заслуге оба та велика путника мерили, не би претегла ни једна страна, јер су обојица велики но сваки у својем раду. Нисмо ради да улазимо дубље у путовања Штан лајева, која су може бити више или мање познатија; овој хроници дао је повод последњи пут Норденшилдов на севернн пол , који је свршен прошле године, па говорећи о њему у исти мах прегледаћемо у кратким потезима ранија путовања на северни пол у оп ште, а нарочито ранија путовања Норденшилдова, која ћемо закључити са прошлогодишњим. Индија је одавно позната европским народима са својег богатства; пре више стотина година људн су тражили у разним правцима путове којима ће најбрже доћи до ње. У тој цељи предузимана су путовања

на северо - запад око Северне Америке, као и на северо-исток око Азије. Познато нам је да је та иста жел^а натерала и Колумба да нађе Америку. Уиљоби и Барент изгубише у шеснајестом веку и живот, тражећи краћи пут за Индију, и све до најновијег доба нико није могао отићи на север даље од источиог врха »Нове Земл»е«. Исгина још је раније постојала нека веза између Белог мора и Печоре и утока Оба и Јеннсеја , но то се постизало малим чуновима које су морали местимице преносити преко суве земље. Тек за владе руске царице Ане , нећаке Петра Великог, почело се збиљски мислити о томе, како да испитају научно образовани л>уди сибирско ледено море. До годипе 1734 знало се нешто врло мало, и то са свим несигурно о тим пределима , и то већином у колико се могло дознати од пљачкашких Козака. Истина они су још 1 598. године дошли до утока Јенисеја, К^ЗО. до Лене, 1638. до Јане и Индигирке , а мало доцније и до Колиме и њиове становнике приморали да им у сировим кожама плаћају данак; они су често одлазили на чамцима и малим лађама у ледено море, надајући се ма каквој добити — но све то као што се по себи види, није имало никаквог научног значаја. Приче измишљене о том путовању у северно ледено море, и о предметима, који су тамо нађени, изгледају да су тако исто истините, као и приче из старе грчке митологије. У прво доба највшпе су се занимали Руси испитивањсм северног дела наше земље. Тако године 1734 руска влада изда заповест да се спреми више експедиција у исти мах, којима ће бити задатак да пропутују и испитају целу сибирску обалу почев од Белог мора па до источног врха Азије. У тој цељи направише неколико лађа у Архангелу, у Тоболску, на реци Обу и у Јакуцку на реци Лени и ставише их под команду искусних мрнарских оФицира. Једна од тих експедиција имала је да иде од обала Белог мора до ушћа реке Оба; друга од утока Оба према истоку, трећа од утока реке Лене према западу а четврта опет од утока Лене но према истоку. Ово прво предузеће због неискуства и недовољне сиреме имало је да претрпи многе незгоде. По поред свију несрећа прва експедпција заиста стигне тек у години П37 до ушћа реке Оба. Друга експедиција за седам лета не пређе преко 7 5° и 1 5', дакле била је још доста далеко од северног врха западног полуострова Тајмира и враћала се на зимницу увек у реку 06 или у Јенисеј. Трећа експедиција изађе из реке Лене, године 17 35, проведе прву зиму у ушћу реке Оленека, идуће године настави пут и допре врло близу до северног врха Азије, но лед је примора да се врати натраг. Са великом муком и после многих тешкоћа једва дође та 80