Просветни гласник

У 3 Р о ц и

овог видимо да онај елој ваздуха, у ком живи органеки свет, пе загрева сунце неиосредно, већ носредно земља која нредаје ваздуху топлоту добивену од сунца. Сличан пример видимо у стакленим баштама. Оунчани светли зраци лако ирођу кроз нрозоре, али нретворив се у мрачну тоилоту не могу да изађу и повисују тако температуру својим нагомилавањем. АтмосФера нам чини исту услугу као неки стаклен кров, разапет око. целе земље; она иовисује просечну темиературу — сметајући наглом охладњиван.у, У непрекидној размени топлоте између земље и васионе посредује атмосФера у земљину корист. Видели смо да се само нижи слојеви атмос®ере загревају; али усљед тога се растегну, њпхова се специФична тежина смањи и зато се морају пењати у вис, носећи собом топлоту, коју су примили од земље. Тиме долазе под мањи притисак, и зато се још више растежу; а ово ширење повлачи за собом хладњивање, као што би обратно компресовање произвело топлоту. Из свега досад реченог сљедује, да је температура атмосФере тим нижа, што се више удаљавамо од земље. Ово се показало и при пловидбама по ваздуху. Тако је ГеЛисакгод. 1804 у висини од 21000, приметио температуру — 7,6°К, док је на земљи термометар показивао -Ј- 24,8°К, дакле разлику од 33 степепа. На високим брдима показује промена вегетације промену температуре; на гишим местима појављује се на вегетацији карактер хладнијих предела. Особито је велика ова промена на планинама јужне Америке; на врховима вечити снег , а ва подножју палме и банане. Мењање температуре са висином можемо најбоље представити ако температуру у разним висинама упоредимо са средњом месечном температуром оних места, која леже у разним геограФским пшринама. Тако налазимо у равницама реке Ориноко дневну температуру, која је за 4°К виша од средње температуре месеца Августа у Палерму; Попајен (5400' над морем) има температуру као Марсељ у сред лета; Квито као Париз месеца Маја ; а Паромос (11.000') као Париз у почетку Априла. Опадање температуре у вишим слојевима ат-

мосФере мења се са годишњим временима. У Алпимаопада темиератураза 1° Ц.лети насваки 137 ш , зими на 225 ш , с пролећа на 148 т , ау јесен на сваки 193 т . Шта је узрок овој појави? У ваздуху увек има водене паре, лети више но зими. Ваздух упија водену пару тим више, што је топлији, на пр. при 0°Ц. само 4,8 грама, а код 20°Ц. 17 грама по кубном метру. Обично ваздух не садржи толико паре, колико би могао упити; али ако је то случај, онда се каже да је ваздух засићен воденом паром; ако није засићен, онда се то може постићи охлађивањем. Пошто ваздух на некој извесној температури само неку извесну количину воде може садржати у гасовитом стању, то ће се — чим се ова граница пређе — један део водене паре одвојити као магла или течна вода. Са овим је схопчана једна важна појава. Да се температура Једног килограма воде повиси од 0° до 100°, потребпа је нека извесна количина топлоте. На 100° прелази вода у гаеовито етање. Да би тај килограм воде сасвим претворили у пару, потребна је топлота, која је од прилике 5 Ј | 2 пута већа од оне, која је повисила температуру од 0° до 100°. И сва та топлота не повисује температуру воде ни мало, него се троши на савлаћивање молекуларног привлачења. Обратно, кад вода преће из гасовитог стања у течно, ова ће се топлота ослободити. Зими, кад ваздух због ниске температуре мање водене паре упија но лети, засити се брже, с тога се зими више образује магле и облака. А са овим често понављајућим ее процесом згушњавања развија се — по прећашњем — тонлота, која успорава опадање температуре. У пролеће је ваздух сбично сувљи но у јесен, и зато опада температура атмосФере брже у пролеће но е јееени. Познато је , а и јасно је, да неко место тим вишу температуру има , што је ближе екватору. Што се више удаљавамо од екватора према северном или јужном полу, тим, је мањи угао под којим падају сунчани зраци на земљу; а тим мање .топлоте падне на земљу. Али, кад нека површина на екватору више топлоте добије, но така исто велика површина која је ближа половима, онда је на екватору и зрачење веће; отуд долази да је