Просветни гласник

113 ОПШТЕ ИСТОРШЕ

239

2. Енглески краљ Едвард, који је вдадао од 1042. године, опријатељио се са херцегјм Виљемом. По што није имао својих наследника, а Виљем је био сродник краљевској породици, он му тајно обећа насдедство престода. За престо је се спремао и гра® Харалд. Оп је био највиђенији човек међу енгдеским пдемићима. У народу је имао поверења, био је богат, славољубив и моћан, а тежио је за круном. Он и његови пријатељи имади су поверења у целој Енглеској и сам Едвард не могаше томе на пут стати. Ади Виљема ни овде иије срећа оставида. Путујући једном поред француске обаде Харадду је бура разбила лађу и он паде разбојницима у руке. Еад је Виљем о томе извештен он откупи заробљеника и свечано га дочека у својој пресгоници. Док се он код њега бавио као гост и пријатељ откри му Виљем своју*" намеру за енгдески иресто и закде га, да и он радн за њега. Да би га што боље обвезао обећа му своју кћер за зкену и закде га на светим аоштима да ће верно радити да Виљем задобије престо. 3. Харалд је извршио заклетву, али је мислио да је ие мора одржати. Његово славољубље бунидо се против тога, а и љубав према отаџбини не дозвољаваше му да пусти да се стран владалац у њој угнезди. Еад се вратио у Енгдеску он увећа број својих присталица, а међу Енглезима рашири неповерење према Норманима. Краљ Едвард, и ако је желео да Виљем од Нормандије постане његов наследник, није имао ни куражи ни снаге да га за наследника нрогласи. У том окдевању затече га и смрт (1066. године). Тек што је он умр'о, а Харалд са одобрењем енглескога народа нопе се на престо.

То жестоко разгњеви херцега Виљема, Он објави Харалда као кривокдетника и спремаше се да оружјем задобије оно, што му добровољно не хтеше дати. Ади и Харадд не пропусти да сакупи голему војску. 4. Чим је Виљем са својом војском дошао до Енгдеске искочи он први на обалу. Али он се спотаче и паде на земљу. Па ипак својом хитрином умео је он тај рђав знак употребити на своју корист. „Земља", викну он, „земља је моја." Један његов војник, који је до њега најближе био, одговори: „јесте, херцеже и краљу, ти ћеш Енгдеску скоро узети". Други један војник притрча једној кући скиде једну асуру (лесу) и предаде је војсковођи као знак његове својине. Ади ни један војник није смео пљачкати, јер Виљем рече: „ми морамо чувати што је наше." Сви су се држали куражно и очекивали сваку онасност. 5. Против Харадда побунио се његов брат (Тостиг) и здружио се са Норвешцима. Ади њега је он напаои победио. Тада пође он иротив Виљема. Он похита право догору норманском. Гордост и освета забунили су му прави разум. Његова војска била је ослабила, али он не хте чекати нотпору. Његови пријатељи световали су му да војску свога непријатеља, састављену из многобројних нарада, којој ће скоро хране нестати, ослаби и уморг малим нанадима. Али он се беше решио да победи или да погине и сву срећу стави на коцку једног јединог дана. Разне спреме биле су за ову битку. Енглези су презиради непријатеље, које су преставиди као гомилу сакупљених дупежа, Пређе задобивена победа учинида је те су постали поносити. Они су држали да ће Виљема исто така дако нотући као и То-