Просветни гласник

НЕКОЛИКО РЕЧГ1 О УПОРКДНОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОГХСКИХ ЈЕЗИКА

185

тети овде нису много значајни, а то се и слаже с мањнм нространством малоруског пдемена. б.) Ако и нема оштре, одређене граниде међу говорима великоруским и малоруским, то се говори иољсни свакојако својим карактерннм особитостима оштро разликују од суседних им говора белоруских и малоруских. По својим главннм, карактеристичним особинама најстаријег порекла, иољски говори чине једну груну") с говорима кашуиским, иолаиским и лужичким. Ове три сад номенуте групе својина су оних Словена, које све више асимилује околно им племе немачко. Од иолаиских (што живе на Елби — Лабу) Словена нема данас ни једног човека : последњи, који је говорио полапски, умро је у прошлом веку ; потомци пређашњих Полаба или Полабљана са свим су понемчени. Осем имена једпни још траг некадашњег живота старих Полаба нмамо у нешто мало писмених сноменика (које писаше Немди) и у месним називима пређашње им територије, у колико их нивеловачка рука вредних ђерманизатора није збрисала с лица земљиног, као што се и сада израније, још пре потпуног понемчења нољског племена, с особитим вандализмом труди, да то учини у пољском делу великог херцештва познањског. Еашубк има врло мало, а живе недалеко од Данцига. Прогрес њиховог пенемчавања можемо пратити историски. Аужичани или Сорби (Срби) онкољеви су са свију страна Немцима, и тако исто лагано ишчезавају : њихов се број непрестано смањује. Они живе још у Саксонпји (около (Бауцена или Будишина) и у Бранденбургу (около Кодбуса или Хотебужа), и деле се на две главне гране: Горње Аужичане (поглавито у Саксонији) и Доње Аужичане (поглавито у Бранденбургу). Једино етнограФски јако нлеме ове групе јесте нлеме иољско, ма да је исамо на својим западним крајевима исте судбине, које и најближи му рођаци, Кашуби и Л.ужичани, т. ј. илп се и оно поступио попемчава, или уступа навали суседних Немаца, који се сада све више крећу на исток. Ово се дешава понајвише у границама пруске краљевине — у источној и занадној Пруској, у великом хер*.) 0 овом видн Јагићеву замерку у »додатку« па крају ове расираве. Прев.

I цештву познањском, и најпосле у Шлезији, — премда се и у границама руске државе немачко племе све вшпе креће на исток, изгонећи Пољаке и Л.итавце из њихових пређашњих владавина. Осем Пруске, Пољаци живе једноставни у Аустрији (у аустриској Шлезији и у Галицпји), у Царству Пољском (осем неких делова сувалчке, сједлецке и љубљинске губерније), и за тим, у неким деловима вилнанске и гродњенске губерније. Измешани с Л.итавцима, с Белорусими и Малорусима, Пољаци ж: ве у оиште у варошима, варошицама и селима западних губернија руских, а особито у волинској, гродњенској, вилнанској, ковенској и минској губернији. Наравно, у области пољске групе словенских говора има некол-ико, више или мање знатних варијетета или дијалекатских одблесака ; али према данашњем стању пољске дијалектологије неможемо казати ништа тачно у овом погледу. Можемо само нагласити разлику говора, тако званих „мазурских", шлескпх (са пеколико варијетета), пољско-карпатских, курпнцких итд. в ) Трећа на реду грапа, чешко-словачка или словачко-чешка дели се на две главне групе: словачку и чешко-моравску. Словаци живе у северо-западпом углу Угарске, а Чеси или Чехо-Моравци заузимају словенски део Чешке , Моравске и непољску територију аустриске Шлезије. Незнатни огранци чешкоморавског племена налазе се и у пруској Шлезпји, а да и не говоримо о чешким насеобинама у Русији, нпр., у волинској губернији. Дијалектологија чешка довољно је разрађена, али ипак још не толико, да би се тачно могле издвојити главне груне чешкоморавских говора. Довољно ће бити да констатујемо Факат, како се и овде, као и у другим областима, налази у овом погледу где већа где мања разноликост. г). Грана србо-хрвато-словинска одвојена је од сад номенуте становништвом немачким и угарским. Она се цепа на три главне групе: србо-хрватску, словинску (словеначку) и резјанеку. Ј ) И акољуди, који говоре резјански имаврло мало (око 3'/ ј тисуће), опет се говорирезјан•). 0 иодели овакој види онет у »додатку*, на крају расправе, Јагићеву замерку. Прев. 24