Просветни гласник

ИЕКОЛИКО РЕЧИ О УИОРЕ/1НОЈ ГРАМАТИЦИ ИН ДО-ЈЕ ВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

Осем тога, у Турској, како пређе, тако и сада, у местима, где живе Сдовени, као језиди административни, осем турскога фактички служе и ондашњн словенски језици : међу Бугарима — бугарски, међу Србима срнски. Остале јевропске државе, које вдадају некзм деловима словенскога пдемена, не обраћају никакву пажњу на језике ових племена. Да и не говоримо о Итадији, где су Сдовени врдо мадобројни, и немају никаквих ни културних ни дитерарних предања — Пруска не само што не иризнаје право језику пољском у администрацији, него се чак свима мерама труди, да му спречи употребу и за друге цпљеве. 0 дужнчким, дакде, језицима не треба ништа пи говорнти. У остадом, у пређашње доба, горњо-лужички језик у независној Саксонији, и ако се није употребљавао у админнстрацији, бар није био гањан. Горе сам неколико пута помињао језик »српски", као различан од „хрватског"; међу тим кад пре тога разматрасмо сдовенска племена с дијадектодошког иди етнограФСког гдедишта, имађасмо само једно «србо-хрватско" племе. Пита се : од куда сад овако разликовање ? Које су му ногодбе ? Одговор на ово питање даје нам историја. Садашњи Србо-Хрвати, како сада, тако су и пре чинили само једно племе. Али је врдо рано, по историској судбини, ово племе било раздељено на две половине. Главни кривац ове поделе показада се вера: једни дођоше под власт папину, а други посташе нравосдавни источне цркве, а да не говоримо о тако званим „репегатима«, који доцнпје примише мухамеданство. С разним верама узете су биле и разне азбуке : католици — латинску, нравославни — измењену грчку или ћиридовску. И једно и друго морало је изазвати готово потпуно литерарно отуђење и развитак посебних литерарннх предања. Србо-Хрвати катодпци добише временом назив Хрвата, правосдавни посташе истоветни са Србима. Као правосдавни, Срби су подлегали утицају православне црквене дитературе, а носилац ове литературе, тј., црквено-словенски језик, морао је утицати на језик српски, ма да је, као што смо видеди, био и сам под ведиким утицајем његовим. До почетка овога века српски се црквено-сдовенски језик унотре-

1 9 I

бљавао, с незнатним изменама, и у светској дитератури, у кодико је ње у опште бидо. Тек је у садашњем столећу чувепи Вук СтеФановић Караџић, можемо рећп, створио чпсто народнп литерарнијезиксрпски, одбацив сва црквено-литерарна предања, и ставши једипо на народно земљиште. За ову на«еру он је држао да је преко потребно, заједно с тим поправити и азбуку, узевши спољни јој облик од Руса, али са свим самосгално применив је на бедежење гдасова материога језика. То је и био почетак садашњег дитерарног сриског језика. У овом новом обдику он је готово истоветан с језиком хрватским , који се еа свим независно од њега развијао код Србо-Хрватакатолика, који су увек писади латинспим словима. У XVI и XVII веку, у време цветања дубровачке и у опште далматинске дитературе, живео је особити облик литерарног „хрватског језика", у неколико различан од онога, који поче вдадати од кад центар литерарног покрета хрватског пренеше на север своје територије. Садапгњи је хрватски језик израђен у овом стодећу, и као што је већ напоменуто, онје готово истоветан с језиком ерпским. Од времена «блажене намети" Наподеона I, који створи краљевину Илирску, језик се хрватски неко време звао и илириски или илирски.

Између литерарних језика словенских (тј., литерарних у ужем смислу ове речп) треба разликовати језике литерарне, који се употребљавају у свима гранама науке, лепе књижевности и публицистике, и за тим језике ограниченијега круга, поглавито народне, који се задовољавају небогатом лепом литературом (белетриствком)и нубдицистиком. Наравно да међу овим двема крајњим категоријама има и предазних кодута, а посде се и ова и она друга главна категорија деле на неколико нижих. Прво место међу литерарним словенским језицима по својој раширености и свестраности заузимаданас језнкруски (великоруски). Али ако се узме у обзир пређашњи литерарни развнтак, то руском језику неће уступити иољски језик. Као језици општег литерарног значења долазе и језици : чешки, хрватски и сриски. Много је ограниченији круг језика: словинског (словенског, крањског), бугарског, сло-